Анатомија коцке у Градској галерији

После Крагујевца, у Градској галерији у Ужицу 23. марта отворена је изложба мозаика „Анатомија коцке“ Оliveре Станишић коју чине радови настали током прошле године. Ужичка публика изложбу може погледати до 14. априла, а после тога, ауторка планира да исту поставку представи и публици у Београду

Изложбу чине мозаици, квадрати и кругови који, како истиче Оliveра Станишић, не могу једни без других, а она је у анатомији коцке, коју је покушала да отвори, желела да покаже људима начин на који размишља, на који трага, начин на који тумачи мозаик који јој пружа изузетне могућности да се изрази:

- Тај први каменчић, то сам ја, каже Оliveра и појашњава:

- Ово је жива материја, ви узимате нешто из природе. Оног момента када добијете тако један жив материјал схватите да имате пуно могућности да градите и да вам он даје прегршт идеја. А он је већ обликован, довољан сам себи и ово су само неке мале интервенције, али и велико задовољство да му нађете место. Када поставите каменчић на право место тада сте у миру са собом и пред својим делом. То значи да сте добро ушли у материју, да сте добро истражили и одговорили том тренутном сазнању које имате о животу, о окружењу. Волим ову технику, јер увек имате изненађења.

Према речима Оliveре Станишић, код мозаика „имате привилегију да га додирнете и да га осетите у свој оној магичној структури што мисаоним сечењем добијете и откријете, али имате и привилегију да бирате страну те коцке коју окрећете ономе ко га посматра“.

Оliveра Станишић (1974) рођена је у Земуну, живи и ради у Крагујевцу. Дипломирала је на Вишој политехничкој школи, Одсек за графичку технологију у Београду и на Факултету примењених уметности, Одсек зидно сликарство. Сада је докторанд на Универзитету уметности на смеру Више медијске уметности интердисциплинарних студија у Београду. До сада је имала 13 самосталних и више од 50 групних изложби у земљи и иностранству. Добитник је бројних награда и признања, а члан је међународног АИМЦ и УЛУПУДС-а.

Ненад Ристовић, сликар, у каталогу који прати изложбу, између осталог је написао да су Оliveрине композиције „очишћене од свих нејасноћа и сведене су на суштинску уметност која у овом случају подразумева јединство уметничког израза са материјалом у коме се изводе. Пронашла је поетику која изражава њу и њено биће кроз себи својствен сензибилан однос светлости и ритма, кроз фино ритмичко ткање мирних партија у треперавој импресији природних феномена. Њени мозаици немају форму, али имају светлост која плива по острвима недефинисаног простора и смисао доживљаја упућује ка тријумфу временске бесконачности. Треба казати да је овакав став близак узвишеним, тешко докучивим релацијама којима свака уметност тежи или настоји да их досегне. Оliveра је успела да изгради дело властите сликарске нерватуре која је, у том домену, смешта у ред најзапаженијих мозаичара новије српске уметности.“