Последња такмичарска представа на овогодишњем фестивалу је "Употреба човека", за коју је по мотивима романа Александра Тишме текст урадио Федор Шили, а режирао Борис Лијешевић, у копродукцији Новог тврђава театра Нови Сад, Новосадског позоришта/ Ујвидеки Сзинхаз, Град театра Будва и Еаст Wест Центар Сарајево. Ова представа се реализује у оквиру заједничког регионалног програма „Дијалог за будућност“ који у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори спроводе УНЕСКО, УНИЦЕФ и УНДП.
Др Марина Миливојевић – Мађарев: Веома ми је лепо и необично да видим да је Борис са једном драматизацијом романа отворио овај фестивал, а затим га и затвара. Обе представе говоре о Аушвицу и одговорности, а јунакиње из две представе би се могле и „срести“ у Аушвицу. Роман говори о времену страха и рата које уништава сваку људскост и потребна је огромна снага да се одбаци прошлост и крене напред. Посебно су ми страшне сцене насиља које су приказане кроз плес.
Борис Лијешевић, редитељ: Ово ми је једна од најдражих представа. Ово је роман који никада до сада није драматизован, јако комплексне структуре, пуно простора и ликова, великог временског обухвата. Док смо радили нисам веровао да ћу успети да се до краја изборим са структуром, али заједно смо дошли до ове представе. Узнемирава ме што изгледа да се роман не завршава, као да говори о судбини света, о демонима и пошастима са којима нисмо завршили. Они стално прете да изађу у виду мржње и нетрпељивости. Погађају ме ти људи који до краја верују да се неће десити катастрофа и да ће разум победити добро. На жалост, увек се докаже да су ти људи у мањини.
Емина Елор, глумица: Диван је био процес, све је дошло на место уз пуно читања романа и истраживања Тишминих редова. Баш смо се удубили у штиво. Трудила сам се да нађем тај пут. Можда он не личи на пут жена које су стварно прошле Аушвиц, али овако сам пробала да приближим њену судбину. Мислим да не можемо живот живети само у депресији и тешким тренуцима. Током рата неки су живели слободно и било им је лепо... а ви, шта сте ви за то време радили?
Огњен Никола Радуловић, глумац: Било нам је јако пријатно на пробама. За мене је ово први процес и имао сам велико поверење, стрпљење и подршку од колега и Бориса. Прелажење из једне у другу улогу је било природан процес, играли смо се желећи да испричамо причу. Лепо се осећам у сваком лику. Инспиративно је. Прво сам се стидео да користим мађарски акценат, мислио сам да ћу звучати смешно. Када сам први пут изашао са њим у Новом Саду, био је мук. Схватио сам да није смешно и додао још, желео сам да будем прави мађар. Имао сам притисак од Емине, јер она заиста зна како то треба да звучи.
Драгиња Вогањац, глумица: Велико је богатство у овом роману, из њега може свашта да се црпи. Осим тога, заиста смо имали плодоносне импровизације. Била је то игра, без оптерећења. Правили смо позориште и радовали се игри.
Југослав Крајнов, глумац: када сам читао роман, схватио сам да то изгледа као прави филмски сценарио. Тишма за сваког глумца пише до најмањих појединости. Све смо црпели из романа. Много пута смо само читали роман на пробама и сваки пут смо успели да сагледамо нешто ново, као да гледате филм. Што се тиче Роберта Кронера, он је жртва и џелат. У тим временима је питање ко је жртва, а ко џелат. То је било време у коме страдају књиге и људи од књига, а он је био просвећен и далеко испред свог времена. Веровао је да ће разум преовладати, а да ће лудило фашизма бити заустављено. Посебно ми је био занимљив нагон за преживљавањем. Главни јунаци, Вера и Средоје имају невероватно изражен тај нагон, готово доведен до анималног. Они преживе, али је питање како ће наставити да живе и да ли има живота после свега што су проживели. За моја два лика је заједничко да су обојица родитељи. Један није могао да се суочи са животом, други је имао изражен нагон за преживљавање. Ово је роман о преживљавању и спајању. Тема је неисцрпна и могла би се посматрати из различитих углова.
Огњен Петковић, глумац: У једном моменту ми смо део масе и то је оно што врло добро познајемо. Мени је интересантна била подвојена личност једног нацисте, Немца, месарског калфе, који има потребу да се покаже и докаже. Невероватно је да људи друге људе не посматрају као део заједнице. Он у роману цело једно вече проведе причајући о томе како је убијао, хвалећи се. Поносан је на сестру која се удала у богату кућу. Из импровизација је настало доста тога.
Аљоша Ђидић, глумац: Занимљиво је што у представу улазимо заједно са публиком, јер то је као кад улазимо у процес представе: у цивилу, у својој одећи. Из масе излазимо, затичемо гардеробу испред зида, отворимо дневник, облачимо одећу тих људи на себе. Поред дивног и узбудљивог процеса, ту је и Тишма. Још од прве године, схватио сам да ако се не заљубим у писца, неће бити добро, јер нема из чега да иде. Са Тишмом је ишло и предлажем свима, посебно онима који желе да се баве уметношћу да читају његов Дневник, јер то је дневник настајања једног уметника.
Душан Вукашиновић, глумац: Веома се радујем почетку представе, јер имам утисак да нас позива на истину. Ми признајемо ко смо, а затим вам причамо причу, желећи да разумемо причу и људе. Овај позив доживљавам као позив у коме треба да упознам и разумем човега, да га не осудим, већ да се питам. У Овој представи, није тешко разумети ко је Милинко и човек може само да се радује и да се потруди да се очисти од свега прљавог, не би ли се што више приближио његовом лику.
Бојан Муњин, селектор ЈПФ: Овом представом је затворен тематски круг овог фестивала и људског живота који смо хтели да поделимо са публиком. Како су обе Борисове представе у вези, тако су у вези и са представом о радницима, глумцима, свакодневном животу. Постоји књига о балерини која је преживела Аушвиц, у који је послата са мајком, која јој је рекла: „Шта год било тамо где идемо, пробај да сачуваш оно што је у теби". Тако је преживела логор и написала књигу.
Алмир Имширевић, критичар: Било ми је занимљиво тражење очите везе са оним што живимо. Сигуран сам да се многи питају- зашто ми то данас гледамо. Мислим да је то велики проблем и да ова представа, између осталог, говори управо о томе. Говори да смо ми као друштво постали бахати, безобразни, неуки, агресивни. Нама би требало писати нове књиге сваких пет дана. Простор из кога ви долазите има Тишму, Киша, Лебовића... само њихове три књиге дале
би материјала да се човек забави наредних педесет или сто година. Ништа ми нисмо научили.
Učitavanje komentara...