Осим мисије које свако народно позориште има у својој средини, Народно позориште у Приштини има посебан значај у културолошком смислу, с обзиром на окружење сталне и константне угрожености и језика и културе, покушаја преотимања, али и у психолошком смислу, јер је то пружање неке врсте утехе људима који заиста живе у гето заједницама и којима је позориште дашак нечега што би требало да личи на нормалан живот који су изгубили, каже Предраг Радоњић.
Народно позориште у Приштини са седиштем у Грачаници извело је 10. марта на сцени Народног позоришта Ужице представу „Усуд по Григорију“ Милоша Латиновића у режији Бранка Поповића. То је био повод да разговарамо са директором овог позоришта Предрагом Радоњићем, рођеним Ужичанином, који је постављен за директора овог позоришта 2017. године, а нераскидиво је везан за Косово и Метохију од 1990. године када је у Приштини уписао факултет.
Народно позориште у Приштини са седишетем у Грачаници осим на Косову и Метохији, изводи своје представе и широм Србије. На пример, представа „Усуд по Григорију“ Милоша Латиновића у режији Бранка Поповића, до сада је изведена у бројним позориштима у Србији, дошли сте и у ужичко позориште, а већ сутра сте у Крагујевцу.
- У плану је да изведемо и ову представу у многим местима широм Србије. Трудимо се да свој рад представимо и шире. На Косову и Метохији наступамо не само у Грачаници где нам је привремено седиште, већ и у свим местима где има наше публике, у свим домовима културе и не само у њима него и у двориштима повратничких кућа, портама цркава и манастира, школским двориштима и учионицама. Практично, свуда где можемо да одиграмо представу, идемо код наше публике, која је, на жалост, на Косову и Метохији раштркана и у малом броју, али обављамо мисију играња првенствено за њих, а потом, имамо „премијеру“ у Београду, те онда настојимо да наступимо и у другим центрима у Србији као што је Краљево, Крагујевац, Крушевац, Ужице.
Како доживљавате ово гостовање у Ужицу, с обзиром да сте рођени Ужичанин?
- Долазак у Ужице није гостовање, већ повратак у мој родни град. За мене је то увек посебна радост, јер долазим међу своје људе, а истовремено, осећам трему и оптерећење, размишљам како ће чланови мог позоришта бити овде примљени, како ће се осећати и да ли ће се ужичкој публици свидети наша представа. Иначе, за Косово и Метохију везан сам од када сам после одслужења војног рока, 1990. уписао факултет у Приштини. До сада сам се бавио и новинарством, документаристиком, урадио сам играни филм, да бих на крају дошао до позоришта, прво као помоћник директора, а сада и као директор позоришта. Тако сам већи део свог живота до сада провео на Косову и Метохији.
- Номен ест омен (Име је знамење). Народно позориште у Приштини које је од оснивања мењало своје име, од Обласног и Покрајинског народног позоришта до овог садашњег које је установљено 1994. године, пратило је судбину Атономне покрајине Косово и Метохија. Основано је прво у Призрену 1946, па је 1947. престало да ради, а онда је 1948. године наставило да ради у Приштини и та година се званично и узима као почетак рада овог позоришта. Прво је формирана српска драма, јер албанских глумаца и редитеља тада није ни било, да би годину дана после тога, српски глумци и редитељи окупили албанске глумце аматере и формирали албанску драму, потом су наменски у Београду школовани албански кадрови, глумци, редитељи, костимографи, сценографи. Седамдесетих година албанска драма је почела да потискује српску драму, да је гура у запећак, да би деведесетих, до самог рата, до 1999. године, Народно позориште у Приштини успело да опстане као једна од ретких мултиетничких институција, на шта смо поносни. Последња изведена представа у српској драми била је „Породичне приче“ Биљане Србљановић у режији Ненада Тодоровића, а две седмице пред бомбардовање играна је и једна представа на албанском језику. Од тада, од бомбардовања, глумци Народног позоришта у Приштини као и сав српски народ и практично све институције, приморани су да напусте Приштину, а познато је због чега су морали да оду. Тако је позориште било у некој врсти привременог стања, одржавало се да се не угаси, да би одлуком Владе Републике Србије 2004. године обновљен рад у њему на челу са Ненадом Тодоровићем. Прво је било смештено у двособном стану у Лепосавићу у једној згради, потом, у једној кући на ободу Косовске Митровице, да би коначно, 2014, у време министра Ивана Тасовца, било пресељено у Дом културе у Грачаницу која административно и припада подручју града Приштине. Тако да смо се, условно речено, вратили кући. Међутим, апсурд је да смо из зграде коју смо изградили и у којој смо створили и српску и албанску драму, истерани и у њу нам није дозвољен приступ.
Колико сада Народно позориште у Приштини има запослених, колико је чланова глумачког ансамбла и како сте га стварали када је почела обнова позоришта?
- Део запослених се одржао до 2004. и били су спремни да наставе да раде, а од глумаца било је њих неколико од којих је до данас остало двоје, Бранко Бабовић и Аника Грујић. На Ненаду Тодоровићу, тадашњем директору, била је обавеза да попуни позориште људима. Увек се настојало да то претежно буду људи који су родом са Косова и Метохије или бар да су завршили приштинску Академију. Желели смо да задржимо конекцију са тим нашим извориштем, Косовом и Метохијом, али смо били отворени, као и сада, за све младе и талентоване људе који желе да раде у нашем позоришту. Сада имамо око 45 укупно запослених од којих је 14 стално запослених глумаца, а имамо и неколико ангажованих по уговору.
Шта чини ваш репертоар, колико годишње припремите премијера?
- Варирао је број премијера које смо годишње припремали, али у последњем периоду смо дошли до четири представе годишње. Што се тиче репертоара, као и свако друго народно позориште и Народно позориште у Приштини мора да одговори одређеним захтевима, да у оквиру свог репертоара има и оно што је традиционално, али и класично, као и модерно и авангардно, а да повремено направимо и искорак у експеримент. Да би ови захтеви били испуњени, потребно је три до четири године рада. Ми се трудимо. Ево, последњу представу „Она која распушта војске“ урадили смо по Аристофановој „Лизистрати“ , а у режији Бобана Скерлића, затим, ту је „Усуд по Григорију“ савременог писца Милоша Латиновића, у режији Бранка Поповића, затим „СумЉиво лице“ Бранислава Нушића, у режији Милана Нешковића. Настојимо да све то вежемо за савремену тематику живота на Косову и Метохији, да ли ће то бити директно писано са том намером као што је „Хотел Косово“, текст и режија Ненад Тодоровић, или ће се комад прилагодити условима.
Финансије су изузетно важан фактор који опредељује репертоар сваког позоришта. На који начин реализујете планове и колико су они одраз жеља и тежњи менаџмента позоришта?
- Уз Народно позориште у Београду ми смо још једино позориште у Србији које је директно под покровитељством Министарства културе. На тај начин, наша позиција је специфична и она је добра што се тиче редовних зарада запослених, покривања материјалних трошкова функционисања, али сам износ средства за припрему нових представа чини ми се, да није још на нивоу потребном за рада једног позоришта таквог значаја. Међутим, и то се поправља. Видимо да се из године у годину, мало по мало, повећава тај наш, иначе, веома скромни програмски буџет. На друга спонзорства не можемо да рачунамо због недостатка српске привреде на Косову и Метохији.
- Што се тиче Грачанице, услови су врло коректни. Из године у годину уз подршку Министарства културе ми смо помало дограђивали простор који смо добили од Дома културе Грачаница на коришћење. Тренутно се граде просторије за глумце, гардеробе и слично. Наши глумци су се пресвлачили у рушевинама многих домова културе, а уз батеријске лампе или уз помоћ светиљки на упаљачима су се шминкали. Сада имамо елементарне услове који можда нису на нивоу, рецимо, ужичког позоришта, али су коректни. Грачаница је мало место, има салу од 450 места и после премијере и прве репризе, представу играмо у Косовској Митровици, Звечану, Лепосавићу и у другим местима на Косову и Метохији. После тога у другим деловима Србије па надаље. Идемо публици у сусрет.
Која је мисија овог позоришта?
- Осим мисије које свако народно позориште има у својој средини, а то је пре свега очување националне културе, традиције и њено осавремењивање, чување језика, позориште на Косову и Метохији има посебан значај у културолошком смислу, с обзиром на окружење сталне и константне угрожености и језика и културе, покушаја преотимања, али и у психолошком смислу, јер је то пружање неке врсте утехе људима који заиста живе у гето заједницама и којима је позориште дашак нечега што би требало да личи на нормалан живот који су изгубили.
Како актуелна политичка ситуација утиче на рад позоришта?
- Срби на Косову и Метохији увек су били мање-више уз власт која год да је. То је сасвим нормално у рубним подручјима и није никакав спецификум Косова и Метохије, тако је у било којој држави на свету. Надамо се да се неке ствари, које нам се стално наговештавају да ће се догодити, ипак неће догодити. Верујемо и боримо се за то да се не догоде. Лично и професионално Косово и Метохију доживљавам као део Србије исто као и топлички или било који други крај и у складу с тим радим и понашам се, али не можемо да пренебрегнемо чињеницу да су власти на терену неке друге, туђе, које нас не признају, које траже наше гашење, које траже да не постојимо, наводе да као паралелна институција Владе Републике Србије немамо шта да тражимо на „њиховом Косову“. Они сматрају да је то њихова територија и да ниједна институција Владе Републике Србије не сме да постоји тамо. Са тим се некако носимо. Увек је тешко кад год прелазимо административну линију, као што се десило и данас када смо долазили у Ужице, имамо проблеме, не признају наше печате, документа. Проблеми су свакодневни, али ми упркос томе не одустајемо. Докле ћемо моћи, видећемо.
Шта тренутно припремате, а шта је још у плану у наредном периоду?
- Планирали смо премијеру представе „Касица прасица“ Ежена Лабиша, у режији Ксеније Крнајски 22. марта у Грачаници. Надамо се да ћемо овај рок моћи да постигнемо, а за јесен планирамо да радимо представу „Топ је био врео“ Владимира Кецмановића коју би требало да режира редитељ нашег позоришта Ненад Тодоровић.
После завршеног факултета радили сте у Ужицу и као библиотекар, потом професор у неколико средњих школа, а пре него што сте постављени за директора Народног позоришта у Приштини, били сте новинар и уредник РТВ КИМ, али сте и писали. Објавили сте неколико збирки приповедака и кратких прича. Добили сте и значајне награде, „Лаза Лазаревић“, „Српско перо“, „Видовданску повељу“, али и награду „Милутин Ускоковић“ коју додељује ужичка Народна библиотека за најбољу необјављену приповетку написану на српском језику. Да ли имате времена за писање?
- На жалост не. Додуше, писао сам, али нисам дошао до тога да то и објавим. Надам се да ћу у догледно време објавити књигу. Стицајем и спољних околности, али и некаквих мојих унутрашњих немира и лутања, једно дуго време, скоро двадесет година сам се удаљио од писања. Међутим, чини ми се да поново почиње да ври у мени, имам доста материјала који је још увек неувезан како треба, али се надам да ће доћи моменат када ћу и то завршити.
- Сви документарци које сам радио везани су или за људска права или за културну баштину на Косову и Метохији где сам живео. Чиме бих се бавио ако не положајем мог народа и културном баштином која је тамо најугроженија? Српска етничка заједница је дакле најугроженија у Европи, а српска културна баштина под заштитом Унеска убележена је као угрожена културна баштина. Зато ми је била и дужност, да према могућностима и способностима којима сам располагао искористим да то и забележим и испратим. Урадио сам осам документараца, они су и сада видљиви, неки су приказани и на фестивалима, а три на РТС-у као и један важан серијал о црквама и манастирима на Косову и Метохији од осам епизода.
Режирали сте по свом сценарију и дугометражни играни филм „Споразум“ који је био први српски филм потпуно снимљен на Косову и Метохији после 1999. године?
- Филм је настао као нека врста супституције свега онога шта ми се измешало у животу, и писања, и искуства, и домунентаристике, и новинарства... Дошао сам до једне занимљиве приче о српском повратнику на Косову и Метохији, и о томе шта му се све догодило приликом његовог покушаја враћања на Косово, и, наравно, све то значајно модификовао. Филм је, такође, био на фестивалима, приказан је на РТС-у. То је један мали филм, прича која није обојена никаквом етничком мржњом али јесте очајем због ње, који једноставно указује на оно што се дешавало. Албанци су такође, претрпели велики бол на Косову и за велики део тог бола смо и сами криви. Међутим, после рата су бивше жртве постали џелати. То се овде кроз историју тако само смењује и из тог круга као да нема изласка. Али да останемо при Андрићу: „Криве Дрине нећемо никада исправити али не смемо престати да их иисправљамо“.
Шта је то што Вас тако чврсто веже за Косово и Метохију?
- Имао сам родбину по мајци на Косову, која се морала одселити после бомбардовања ван Косова, а код њих сам још као дете одлазио током распуста. Онда сам у Приштини уписао и и факултет, али никада нисам помислио да ћу овако дугорочно бити везан за Косово. Међутим, стицајем околности, 2001. године, мој пријатељ Живојин Ракочевић, књижевник и новинар који је сада и председник УНС-а, позвао ме да му помогнем у оснивању неколико медија на српском језику у сеоским срединама, јер су сви градови били очишћени, готово све редакције су нестале, поготово јужно од Ибра, и није било никаквих извора информисања. Ми смо кренули да стварамо мрежу дописника из Лапљег Села, Чаглавице, Косовске Каменице, Гораждевца... После тога све се почело одвијати само од себе. Срећете бројне људе са занимљивим причама, а када обиђете све манастире поново, ви их доживите на сасвим другачији начин и осетите њихову моћ и снагу коју до тада нисте осетили у тој мери, све вас то чврсто веже и останете ту где јесте. То ми је најбоља животна одлука коју сам донео. Не бих то хтео претерано да мистификујем, али верујте ми, ко год је иоле мало озбиљније упознао Косово и Метохију, свако ће вам рећи да га њему вуче нека јака снага.
Učitavanje komentara...