Nevena Milović, odlična učenica IV razreda farmaceutskog smera Medicinske škole u Užicu je iz Trnave kod Karana. Dobitnica je više nagrada na literarnim konkursima u proteklim godinama, a na ovoga puta je napisala rad o negovanju tradicionalnih i porodičnih vrednosti. Literarni konkurs je organizovalo Udruženje "Župa Lužnica”, a Nevenin rad se izdvojio po stilu, ali i po zrelim i poučnim porukama. Ona je spojila ljubav prema farmaciji sa ljubavlju prema ljudima i rečima u vremenu urušavanja vaspitno-obrazovnog sistema i u vreme preispitivanja tradicionalnih vrednosti i moralnih načela. Neveni je na nedavno održanoj duhovnoj večeri u porti Bele crkve karanske priznanje uručio predsednik udruženja "Župa Lužnica" Predrag Milivojević. O tome šta je kapital u literarnom radu o starinama Lužničke doline ova mlada Užičanka jednostavno kaže "osatati čiste duše".
Gledajući te crno- bele fotografije, ne napušta me osećaj neverice i čežnje. Hiljadu pitanja. Kako se, sa tako svega malo, moglo živeti i smejati i pevati i plakati, a ipak biti pošten, vredan i častan? Prostrana polja pored hladne Lužnice, žita što klasaju, kukuruze koji ponosno stoje, voćnjake koji mirisom mame, sve što ovde živi i diše daje se dubinom duše i iz srca. Ljudi u Lužničkoj dolini znaju da cene život, jer su osetili nemoć od nemanja i blagostanje od njegovog dara. Ne možeš ovde osetiti da si stranac jer izborane šake i iskren osmeh Lužničkog domaćina reći će više od svake reči. Da naravno, čuva se to znamenje i zvanje po prezimenu od davnina, nasleđuje se od pradedova čast i obraz. „ E jeste, taj obraz je najveći kapital, džaba, kaže, i njiva i imanje i lepota kad izgubiš poštenje i poverenje među ljudima. Neće tebi nikad niko pružiti ruku ako si preka, uobražena, gorda, nego budi blaga, smirena i tiha i svi putevi će te odvesti tamo gde si krenula". Reči su to mog devedesetogodišnjeg pradede Mirka kao i mnogo priča iz ondašnjeg teškog života. "Radilo se mnogo ručno, nije bilo mašina, dozivalo se s brda na brdo, na mobu, pa uzajmiš komšiju da ti pomogne i sve sa pesmom, šalom i smehom. Hrana se kuvala na ognjištu u bakraču, odatle smo jeli. Hleb iz crepulje, vruć. E moje dete, bila je to žuta proja, ali slatka. Morao se stariji poštovati, slušati i ceniti. Roditelji, braća i sestre su ti najbolji i najverniji u životu, nemaš odanijih prijatelja od njih. Danas se svi polako otuđuju, ne obraćaju pažnju na sitnice, pozdrav ili poziv postao je ništa, jer od tog nema koristi". Deda priča i priča, a nana Joka plete, možda hiljadite čarape, a suze kvase pletivo dok se priseća . Žar u njihovim očima otkriva ponos na ostvarenog sina i ćerku, unučad i praunučad. Da, to je najveći uspeh posle svih teških godina sticanja i građenja kuća i objekata. Ostali su čiste duše, punog srca, bistrog uma jer su verovali i molili se, slavili slavu i uzdignute glave koračali i kada nisu imali. Dubina njihovog pogleda na težak život izaziva iskreno divljenje i poštovanje. Ta moralna načela koja se godinama grade i nadgrađuju, ostavljaju dubok trag da se zapitaš: "Da li ću ja moći bolje i više od njih"? Kuću čini porodica, a tolerancija i ljubav je dopunjuju. Razumevanje i vera učvršćuju korene i neraskidive veze koje zauvek ostaju da nas hrabre i štite kada nam je najteže. Možda je malo reći hvala, ali zaista mi je čast da budem praunuka ovako hrabrim starinama.
Učitavanje komentara...