Postoje gradovi koji se geografski lako definišu, mapiraju na karti i opišu brojem stanovnika. A postoji i Užice. Grad koji je, još otkako su prve rimske sandale zgazile ove gudure, odlučio da nikome ne bude lak zalogaj, a ponajmanje samom sebi. Kada dođe 9. oktobar, protokol nalaže tapšanje po ramenima, recitovanje istorijskih čitanki i formalne hvalospeve o centru Zlatiborskog okruga. Ali, ako ogulimo te slojeve zvaničnog kreča, šta zapravo ostaje? Šta je Užice? Za prolaznika namernika, ono je često saobraćajna zagonetka – mesto gde se i navigacija zbuni među jednosmernim strmim ulicama i gde se prosečan vozač pita kako se uopšte kreće auto bez ručne kočnice.
Za one koji ga posmatraju sa bezbedne udaljenosti – recimo, iz beogradskih krugova dvojke – Užice je ona mitska teritorija „tamo negde na zapadu“ gde ljudi pričaju prebrzo, otežu samoglasnike na neuhvatljiv način i gde se svaka rečenica završava nevidljivim upitnikom ili oštrom opaskom. Ali za nas koji smo ovde prodisali, ili se tako osećamo, Užice nije geografija. Ono je stanje duha. Užice je sociološki i antropološki fenomen, grad u kom se vekovima taložio specifičan arhetip čoveka. Taj užički čovek stvoren je od dva osnovna elementa: slobodarskog inata i nepokorne pravičnosti. Ovde se bunt nikada nije učio iz knjiga; on se nasleđivao vazduhom koji silazi sa Zlatibora i Tare.
Od Nikole Altomanovića koji je prkosio moćnijima od sebe, preko onih gorštaka i hercegovačkih doseljenika prebeglih od Nevesinske puške koji su doneli oštru reč i još oštriji pogled, pa sve do ranog 20. veka. Nije slučajno što su baš iz ovog kraja potekli Dimitrije Tucović i Petar Ćelović. Ideja socijalne pravde i jednakosti ovde nije bila pomodni uvozni artikal – ona je legla na užički inat kao ruka u rukavicu. Dva svetska rata i ona jedina slobodna teritorija u porobljenoj Evropi – Užička republika – samo su materijalizovali ono što je odavno pisalo u našem genetskom kodu: ovde se ne trpi jaram. Čak ni onda kada je to potpuno iracionalno.
U taj duboko ukorenjeni užički inat i neprekidnu borbu za pravičnost savršeno se uklapa i lik Mage Magazinović. U vremenu koje ženama nije opraštalo sopstveni glas, ova hrabra Užičanka postala je pionirka moderne igre, borkinja za ženska prava i prva žena koja je pisala za „Politiku“. Njen korak nije bio samo baletski – bio je to revolucionarni proboj kroz rigidne patrijarhalne okvire, vođen upravo onom lokalnom, nepopustljivom snagom koja ne priznaje prepreke. Iz ove naizgled izolovane, brdovite enklave vekovima su nicali ljudi neverovatne topline i kosmopolitskog duha, sposobni da sa Đetinje zakorače na najveće svetske pozornice.
Radomir Antić je gospodskim manirima pokorio Madrid i Barselonu, ostajući u duši večiti dečak sa ovdašnjih igrališta. Iz istih ovih ulica put Amerike je krenuo i Stojan, potonji Stiv Tešić, koji je svojim talentom stigao do holivudskog vrha i prestižnog Oskara, nikada ne zaboravljajući odakle je potekao – pa je tako i njegov kultni film svoju premijeru doživeo upravo u užičkom bioskopu.
O ovom gradu se moralo pisati stihovima, jer se proza previše lako slomi pod teretom užičke emocije. Kako je to Ljuba Simović maestralno beležio, Užice je prostor gde se prepliću prošlost i sadašnjost, gde sudbine običnih ljudi nose težinu antičkih tragedija, ali uvek začinjene onim našim, prepoznatljivim humorom koji leči i najdublje rane.
Užice je, na kraju krajeva, skup ožiljaka i ordena. Grad koji vas, ako u njemu ostanete, svakodnevno testira, ali koji vam, ako iz njega odete, nikada ne da mira. Možete promeniti adrese, države i okeane, ali užička kaldrma ostaje u tabanima, a onaj večni, tihi inat u grudima.
Učitavanje komentara...