JPF: Drvenim mačem na požar

Treća takmičarska predstava ovogodišnjeg Jugoslovenskog pozorišnog festivala, koju je publika ocenila sa ocenom 4,95 je "Putujuće pozorište Šopalović" po testu Ljubomira Simovića, u režiji Jagoša Markovića i izvođenju glumaca Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Marko Janketić, kao Filip Trnavac: Ova predstava je posveta ne samo Jugoslovenskom dramskom pozorištu, već svakom pozorištu. Ona je posveta glumcima i onome što nam se dešava u svim zlim vremenima. To je borba sa zlom, razaranjem, požarima u koje ulećemo sa drvenim mačem. To je borba poezijom, pozorištem, umetnošću, ljubavlju... protiv mržnje i ružnoće.

Olga Odanović, kao Jelisaveta Protić: Ova predstava govori o dubokoj veri u ovo što mi radimo. Šta znači uopšte pozorište, čemu ono služi? Ovo je priča o drvenom maču, njihovoj dubokoj, nepokolebljivoj veri i nepresušnoj energiji da svoje pozorište sačuvaju. Ova priča je aktuelna i u ovom trenutku. Ljubomir Simović je takav pisac, vanvremenski i ovaj tekst je toliko genijalan i fantastičan, da kada ga izgovarate na sceni, u svakoj rečenici se mnogo toga krije. Pre svega, za mene je ovo i priča o lepoti, dubokoj veri i slobodi.

Dragan Bjelogrlić, kao Vasilije Šopalović: kada je bila premijera ove predstave, ja sam takođe bio u publici. Ne igram često u pozorištu, ali postoje momenti u kojima kada se završi predstava osetim tugu što je tako. Ovo je bila jedna od tih predstava. Pre deset dana me je nazvao jagoš Marković i pitao da li hoću da „uskočim“ da bi se predstava odigrala ovde, na Festivalu. Tako da imam i impresiju, kao gledalac, ali večeras sam prvi put bio, kako kaže Ljuba Simović: „na pozornici, al nisam bio u crnoj rupi koja je gleda“. Mislim da je ovo jedan od najboljih pozorišnih komada na srpskom jeziku, a Ljuba Simović jedan od najvećih živih pesnika. Vekovi će proći, ovaj komad će se igrati.

Anita Mančić, kao Gina: Zahvalila bih se kolegi Draganu  Bjelogrliću što smo večeras ovde, to je velika hrabrost. Zahvaljujem se i publici, bez koje pozorište ne bi ni imalo smisla. Ova saradnja pozoriša i publike večeras, kao i sudar života i pozorišta u predstavi je nešto što je očigledno i jedni bez drugih apsolutno ne možemo. Moj utisak je da je pozorište napadnuto i spolja i iznutra. Imamo sudar, podršku, napad i odbranu. Nadam se da će pravo. Ozbiljno pozorište sve to preživeti.

Ljubomir Bandović, kao Blagoje Babić: Sve je to magično, jer je ovo jedina umetnost gde se dok se stvara i – gleda. Vi nas vidite dok proživljavamo sve ovo i dok prolazimo kroz sve. Svi mi glumci biramo da živimo u nekoj svojoj realnosti, vezano za određenu ulogu, koju u tom trenutku radimo. Ipak, Filip se toga drži zato što ova „realna realnost“ nema smisla. On jedini dokaže na kraju da njegova konstruisana realnost ima smisla. Polažući isusovu žrtvu, on spasi jedan život, spasi trupu, jednog čoveka od nepravedne osude. Tako pozorište postaje lekovito, kao što je i ova predstava mnogima koji je gledaju, ali i nama koji je igramo.

Irfan Mensur, kao Majcen: Praizvedba ovog komada je bila u Jugoslovenskom dramskom pozorišu, režirao je veliki Dejan Mijač i napravio veliku predstavu. Malo drugačije je tekst pročitao veliki Jagoš Marković, koji je napravio predstavu koja polako i sigurno sluti na blokbaster Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Nećete verovati, ovo je četvrta predstava koju smo odigrali, a premijera je bila 8. marta, pre dana pre zatvaranja svih pozorišta. Morali smo da se vratimo u predstavu. Zahvaljujući Bjelogrliću koji je imao toliko hrabrosti da „uleti“ u predstavu smo ovde. Uspelo je uz njegovu ludost, ali i pomoć nas i našeg suflera, Ksenije. Ovaj komad se igra u celom svetu. Sluti na posvećenost starom jugoslovenskom dramskom pozorištu, ali prevedena je na nekoliko jezika i postaje jedan od pozorišnih klasika.

Jovana Belović, kao Sofija Subotić: svaki put kada čitam ovaj komad, imam utisak da je predstava posvećena nekom ili nečemu drugom. To je verovatno tako zato što smo mi mali i ne možemo da shvatimo koliki je zapravo ovaj komad. Mislim na nas mlađe. Upravo razmišljam o tome da je zapravo posvećena svakom biću koje je ikada imalo ikakve veze sa pozorištem, u kojoj god da je funkciji. Govori se o zabrani pozorišta, a mislim da mladog čoveka još više bole i peku te prve zabrane, na šta god da se odnose. To rađa bunt u tebi i konstantno imaš potrebu da ostvariš to što želiš.

Sanja Marković, kao Simka: Ovo je predivna, iskrena, ljubavna predstava. Tiče nas se svih. Nas dira, a nadam se da je i vas nešto dirnulo. U predstavi, Simka shvati šta je to pozorište, shvati da su to sakrivene, najiskrenije, najtananije emocije. Sada se to, uz realnost u kojoj živimo, još jače oseća.

Miloš Samolov, kao Milun: Ovo je prilična paradigma sa današnjom politikom. Taj momenat uživanja u tuđoj nesreći daje specifikum toj situaciji.

Bojan Munjin, selektor JPF: Uzbuđen sam kao i svi večeras u sali, jer je ovo tema svih nas. Govori o glumcima u ratu, ali i svima nama. Svi se prepoznajemo u Simkinom dvorištu, između straha i podviga. To je slogan upravo ovog vremena i našeg života. Uvek se odlučujemo između straha i podviga, žrtve i izdaje.

Almir Imširević, kritičar: Opet smo se dotakli priče o ratovima. Ova predstava je odlično obradila temu empatije i šta znači uživeti se u ulogu nekog drugog. Ovaj tekst govori i o onima koji to ne razumeju, koji ismejavaju. Svih ovih godina najviše nam je nedostajala empatija.

Dr Marina Milivojević – Mađarev: Bila sam na premijeri ove predstave, koja je bila 8.marta prošle godine, što je bilo sedam dana pre vanrednog stanja zbog virusa korona. Dakle, u trenutku kada počinje „vreme straha“. Praizvedba komada je bila na sceni JDP u oktobru 1985. godine i igrana je izuzetno uspešno, više od sto puta, sve do rata, sve do „vremena straha“. Radnja komada je smeštena u Užice, u trenutku kada je okupirano, u „vremenu straha“. Ipak, ova predstava ne govori o strahu, već o podvigu, o borbi umetnika za njihovo pravo na život, umetnost i za pozorište. Ovu predstavu sam doživela i kao svojevrsnu posvetu jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Branko Popović, reditelj NP Užice: Kada su Švajcarci radili čuvenu predstavu Ljube Simovića, sve do premijere su verovali da je Užice mitski grad, jer se pominju Sinjevac, Gluvaćki potok, Žitna pijaca...Pred premijeru su zvali LJubu da pitaju da li je to tačno i tako sazbali da Užice kao takvo zaista postoji. Scenograf, fotograf i glumica koja igra glavnu ulogu su bili moji gosti tri dana. Obišli su grad, fotografisali i oduševili se. Rekli su da su mentalno potpuno promenili sliku o svemu, kada su shvatili da nije reč o izmišljenim toponimima.