Ana Milošević, novinarka: Nepristrasnost je tiho umrla, istina je žrtva „rata“

Šta za Vas podrazumeva etično medijsko izveštavanje? Od kojih profesionalnih principa ne odstupate?

Onog trenutka kada ne budem mogla da izađem na kraj sa atmosferom u kojoj se od novinara traži odstupanje od profesionalnih principa, neću više raditi taj posao. Strah od gubitka bilo kog posla je legitiman, ali miran san je prioritet. Insistiranje na tome ume da vas učini „teškom” osobom, osećate da, što bi mladi rekli – smarate okruženje, pre svega – kolege. Put je teži, ali san miran. Prezirem opravdanje: „Samo radim svoj posao“. Zašto? Zato što baš oni koji to kažu, uopšte ne rade svoj posao. Posao novinara je da prenosi istinu i samo istinu, ukaže na problem, radi za javnost – društvenu zajednicu, a ne za bilo koju grupaciju ili stranku. Ako nije tako, onda je PR, a ne novinar. Dakle, ne radi „svoj posao“.

Prioritet su istina, nepristrasnost i javni interes, a to podrazumeva najmanje dve strane priče. To je danas prava retkost, a još uvek postoji isključivo zahvaljujući profesionalcima, novinarima, koji plivajući uzvodno gube zdravlje, ostaju bez posla, podrške i ugrožavaju svoju bezbednost. „Istina je prva žrtva rata“, a lažne informacije moćno oružje, posebno u vremenu podeljenog društva i nekažnjivosti laži.

Koja odstupanja od profesionalnih standarda uočavate u izveštavanju domaćih medija?

Lakše bi bilo nabrojati ona kojih nema. Istinu možete saznati samo ako znate gde da je tražite. O dve strane priče na većini medija nema ni govora. Nepristrasnost je tiho umrla, o poštovanju privatnosti da i ne govorim. Govor mržnje je svakodnevica, pretpostavka nevinosti ne postoji – presude se donose u medijima koji se ne plaše kazne. Ogroman broj medija ne bavi se javnim, već ličnim interesom, odnosno interesom urednika ili vlasnika koji kazne za kršenje zakona plaćaju našim novcem, jer za razliku od profesionalnih medija imaju lak pristup budžetskim sredstvima.

Šta mislite da je razlog zbog kojeg pojedini mediji krše standarde profesije?

Prvo, može im se: ne strepe od kazne, a ukoliko je i bude, ne brinu kako će je platiti. Ako objave demanti, on je toliko neupadljiv u odnosu na prvobitnu lažnu vest, da oštećeni može samo da skuplja perje pocepanog jastuka, a znamo kako to ide. Drugo, nizak lični moral im to dozvoljava. Treće, nezainteresovani su za interes građana, teže novcu, a novac je tamo gde je moć. Sve suprotno od onoga što radi etičan novinar. Često čujem: „Ne mešam posao i privatni život“. Pa – mešaš – onog trenutka kad odlučiš da ne radiš časno već za privatni interes, makar on bio „malo jača“ plata.

Kako pristupate onome što Vam izvori saopšte? Kako izbegavate da objavite nešto što bi bila „fake news“ odnosno lažna vest?

Osim dobrog, starog načina koji podrazumeva proveru kod najmanje dva, nezavisna, pouzdana izvora, danas imamo internet. Novinari znaju da postoji veliki broj, čak i besplatnih, adresa preko kojih mogu proveriti verodostojnost informacije, fotografije ili video zapisa. Oni drugi, kojima je cilj da naplate „klik“ na bombastičan naslov koji ne govori ništa o sadržaju, često biraju da budu prvi. Lepo je biti prvi, ali ne po svaku cenu. Prioritet je istina. To nas vraća na onu priču o skupljanju perja, neosetnim kaznama i neupadljivom demantiju.

Kako u radu pristupate sadržaju koji je objavljen na društvenim mrežama, a deluje informativno?

To što je nešto objavljeno na društvenim mrežama ne znači i da se sme preneti u medijima. Uglavnom je potrebna dozvola autora, osim ukoliko on sam sadržaj nije namenio javnosti. Od toga se odstupa samo ako javni interes preteže nad pravom na privatnost – ako se odnosi na zdravlje građana, bezbednost, zloupotrebu javne funkcije... Ako je tako, sadržaj se prvo proverava na načine o kojima smo pričali. Upravo ta vrsta odgovornosti za objavljeno čini veliku razliku između profesionalnog medija i društvene mreže.

Gde po Vašem mišljenju prestaje pravo javnosti da zna, a počinje narušavanje privatnosti osobe o kojoj se izveštava?

Kao u svim oblastima života – sloboda je naše pravo, sve dok njom ne ugrožavamo tuđu slobodu. Uglavnom se ta nedoumica rešava odgovorom na pitanje – da li javnost ima opravdan interes da zna ili je u pitanju radoznalost? Privatni život, porodica, zdravstveno stanje... osim u izuzetnim slučajevima, se ne tiču javnosti.

S obzirom da radite na televiziji, može li slika odnosno odabir kadrova biti prostor za manipulaciju i izvrtanje istine? Ako da, kako?

U medije sam kročila sa samo 16 godina, prošla rad na radiju, u novinama, na sajtovima, televizijama, ali i na društvenim mrežama. Manipulacija je svuda moguća, a verodostojnost zavisi od etičnosti i profesionalizma novinara i urednika. Poruka se šalje rečima, ali i redosledom vesti i njihovim trajanjem, fotografijama koje osobu prikazuju kao ozbiljnog sagovornika ili nekoga kome ne treba verovati. Na televiziji, u zavisnosti od ugla iz kojeg kamera snima, lako se može manipulisati brojem ljudi na nekom skupu. Osim toga, ako kamera beleži događaje samo sa jednog mesta, sve okolo ostaje nepoznanica za gledaoce. Novinar je taj koji pristaje ili ne pristaje da učestvuje u prikrivanju istine.

Koliko u domaćim medijima ima autocenzure?

Mnogo. Razumem strah od otkaza, pritisak urednika, moćnika, javnosti... ali ne razumem zašto neko ko ne može da se nosi sa tim strahom ostaje tu. Autocenzura je kao preterano umiljavanje onome od koga se strepi. Kakvo mišljenje o sebi čovek može da ima posle takvog radnog dana? Verovatno – ne dobro. Želim da naglasim da novinar, u skladu sa Kodeksom, ima pravo, čak i obavezu da odbije zadatak ako njim krši profesionalna i etička pravila. Ima pravo i obavezu da se odupre cenzuri i pritiscima da radi protiv javnog interesa, ali i svoje savesti. Dakle, „naredio mi urednik/direktor“ nije opravdanje.

Kako vidite danas ulogu samoregulacije unutar profesije i regulatornog tela kao što je REM? Ima li značaj osuda profesije?

Da bi regulatorno telo regulisalo rad medija prvo mora sebe da reguliše. Njegovi članovi moraju biti objektivni i nezavisni. Ne sme postojati radi forme, već radi suštine. Osuda profesije ima značaj kod profesionalaca. Kod onih koji nisu zaista deo profesije, već se bave propagadnom, nema nikakvog značaja. Sve je u uskoj vezi sa ličnim moralom.

Šta mislite da je rešenje, kako navesti medije i novinare koji krše standarde da to ne čine?

Inače bih rekla – oštrom kaznenom politikom i sprovođenjem zakona, ali u ovakvom sistemu, teško. Ovde su mediji ili povlašćeni ili potlačeni. Jedni mogu svesno kršiti zakon i lagano plaćati kazne, dok su drugi, skoro izopšteni iz projektnog finansiranja, već dugo finansijski iscrpljeni. To nije čudno, jer pravi mediji ne biraju stranu i manje ili više smetaju svima. U suprotnom nešto radite pogrešno.

KRŠENJA KODEKSA ZNATNO VEĆA NEGO PROŠLE GODINE

O velikom broju kršenja novinarskog kodeksa svedoče podaci poslednjeg monitoringa domaće dnevne štampe, sa nacionalnom pokrivenošću, koji je sproveo Savet za štampu. U periodu od 1. jula do 31. decembra prošle godine, „Kodeks novinara i novinarki Srbije“ prekršilo je svih devet analiziranih medija i to 7.346 puta u 4.506 tekstova, što je 396 prekršaja više nego prethodne godine. U proseku na mesečnom nivou profesionalni standardi kršeni su najviše u proteklih pet godina.

Najveći broj prekršaja i dalje imaju tabloidni listovi, ali znatno povećanje prekršaja beleži i ostala štampa, izuzev „Blica“ i „Srpskog telegrafa“.

Analizirani su: „Alo“, „Blic“, „Danas“, „Večernje novosti“, „Informer“, „Kurir“, „Politika“, „Nova“ i „Srpski telegraf“.

Projekat „Naša užička priča - čitaj između redova“ sufinansira Grad Užice.