Pocetna Društvo Svako vreme ima svoje junake

Svako vreme ima svoje junake

459
0
Podelite

Navršava se 21.godina od tragičnog proleća i 24.marta 1999. godine kada je počelo  NATO bombardovanje SR Jugoslavije. U nedeljniku “Vesti” svake godine razgovaramo sa svedocima tog vremena. Tim povodom sagovornik je naš Užičanin, general u penziji, bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković.

-Bilo je to kao 78 godina, a ne 78 dana. Pakao, rekao bih i teško je nešto posebno istaći. Bili smo spremni da branimo zemlju, moral kod ljudi bio je školski, čvrst, nepokolebljiv. Rešenost da se branimo po svaku cenu. Ljudska solidarnost kao nikada do tada. I tada sam video da smo mi dobri ljudi, da umemo pobediti zlo u sebi, da smo žilavi beskrajno i to ako nas zlo natera. I pitam se zašto uvek nismo baš takvi?-

Sa ove vremenske distance o čemu najčešće razmišljate?

Da, godine brzo prolaze, rane i ožiljci ostaju. Ima ih dosta, na žalost. Najviše i najčešće razmišljam o porodicama naših palih boraca u borbi protiv agresije NATO. Razmišljam o tome i informišem se da li su im deca u radnom odnosu, kako žive, da li pomisle da su žrtve bile uzaludne. Na sreću, prema podacima sa kojima raspolažem sve porodice su rešene po pitanju prinadležnosti i zaposlenja dece, supruga.Na žalost, još uvek nije rešena jedna porodica iz Raške, ali i to će se brzo rešiti. Sa te strane nisam zadovoljan, iako je ruku na srce, mnogo toga učinjeno u poslednje vreme.Posebno po pitanju dostojanstva i tog osećaja da žrtve nisu i ne smeju biti zaboravljene. To su naši heroji, a njihove porodice junaci. Biću zadovoljan potpuno kada se reši posao za sina jednog našeg palog borca. Razmišljam i o tome da li sam mogao bolje komandovati, da li sam mogao sačuvati još nečiji život. Sa tim mislima ću i umreti.

NATO agresija je ostala duboko urezana u pamćenju većine građana. Gde ste se tada nalazili i šta Vam je ostalo najupečatljivije za taj prvi dan bombardovanja?

Ne smemo zaboraviti tu nepravednu agresiju i oružani napad na jednu plemenitu, malu i hrabru državu. Na njen narod samo zbog toga što su moćnici procenili da je Srbija najveći krivac za krvave sukobe na prostoru bivše SFRJ. Svi su najmanje jednako krivi, ali mi smo “žrtvovani” kao izazivači svega, “prekraja se štof, a krojač nije kriv”? Krojači su van granica a mi se zakrvismo, ratovasmo, a oni koji izazvaše sukobe dođoše da nas mire.

Prvi dan agresije zatekao me je na prostoru Kosova i Metohije (KiM) bio sam na dužnosti komandanta 37. brigade odlikovane Ordenom narodnog heroja za zasluge u odbrani otadžbine.

Pitao sam se “da li je ovo moguće, da li sanjam avione i eksplozije po Srbiji?” Pitao sam se “PA ZAŠTO OPET” i “DOKLE VIŠE”. Isti oni koji su nas napadali ojačani onima preko Atlantika. I oni koji su nam bili saveznici. To me i danas boli, zašto i nekadašnji saveznici, pa ginuli su naši preci rame uz rame u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. Ali interes menja sve. Izgleda.

Za period od 78 dana NATO agresije šta biste izdvojili?

Bilo je to kao 78 godina, a ne 78 dana. Pakao, rekao bih i teško je nešto posebno istaći. Bili smo spremni da branimo zemlju, moral kod ljudi bio je školski, čvrst, nepokolebljiv. Rešenost da se branimo po svaku cenu. LJudska solidarnost kao nikada do tada. I tada sam video da smo mi dobri ljudi, da umemo pobediti zlo u sebi, da smo žilavi beskrajno i to ako nas zlo natera. I pitam se zašto uvek nismo baš takvi?

Koji su to najteži trenuci, a na šta ste ponosni ?

Najteže je bilo kada vam ljudi ginu, kada treba svakoj porodici u oči pogledati i kada krivite sebe za njihovu smrt. A niste krivi, ali jeste zbog toga što komandujete,  što  donosite odluke u kojima ljudi ginu. Ali rat je to i ne može drugačije.

Zašto je važno da  svake godine podsećamo na te dane?

Važno je iz mnogo razloga, važno je kao što je život važan. Važno je zbog onih koji su dali život u toj borbi. Važno je zbog naše dece, važno je zbog budućnosti naše otadžbine i važno je zbog nas samih.

Važno je i zbog naših neprijatelja tada, važno je i zbog naših prijatelja. Svako će naći sebe u tome. Ako hoće. A ako neće, važno je i zbog toga što neće.

Da li je u tom periodu  moglo drugačije, s obzirom na posledice?

Da li je moglo drugačije najbolje znaju oni koji su najneposrednije učestvovali u dijalozima i raznim konferencijama 1998.godine, malo pre i posle toga. Oni najbolje znaju, a mi to cenimo sa distance, ipak. Da je moglo drugačije bilo bi, tj. ne bi bilo ovako. Jedino što se usuđujem kazati jeste  to da nismo mi o tome odlučivali. Odlučivali su naši neprijatelji tada. A prijatelji nisu bili kadri da nas zaštite.

Nedostaje li Vam vojska i šta karakteriše period dok ste bili načelnik Generalštaba Vojske Srbije ?

To je isto kao kada  pitate seljaka nedostaje li mu zemlja, rabadžiju nedostaje li mu zaprega,  profesora nedostaje li mu škola, lekara nedostaje li mu ordinacija. Da. Nedostaje. I uvek će nedostajati. Ali nađete sebe i u drugim oblastima a ima ih, ne budete dokoni i sve se prevaziđe. Dokolica je opasna. Sa suprugom sam u selu i lepo nam je.

Sedam godina biti na čelu Vojske jeste dug period i tek moj naslednik može dati ocenu kako sam to ja radio.

Jačanje borbenih sposobnosti bio je opšti i prioritetan cilj. Imao sam podršku pretpostavljenog, moglo je i bolje, ali je najvažnije da smo u tom periodu moji najbliži saradnici i ja radili što smo znali i umeli. Dali smo sebe u celini i bili u potpunosti posvećeni i odgovorni. Naše porodice najbolje znaju koliko smo radili, kada smo odlazili a kada dolazili. I ne može drugačije nego tako. Na bilo kojoj dužnosti u Vojsci Srbije.

Značajno je unapređen položaj Vojske Srbije, na  čemu po Vašoj oceni posebno treba insistirati i šta raditi u narednom periodu?

Odlično znaju naši naslednici šta treba raditi. Imaju moju punu podršku. Opremanje, obuka, red i disciplina  su najvažnije odrednice sposobnosti Vojske.

Šta je po Vama sada najveći izazov i bezbednosni rizik za našu zemlju?

Koronavirus. Nevidljivi neprijatelj. Najteža borba i zahteva masovnost, neprekidnost, sveobuhvatnost. Samodisciplinu i poslušnost. Pobedićemo.

Posle korone to je nerešen status naše južne pokrajine i tek predstoje rizici po tom pitanju. Pritisci su ogromni, želje se ne poklapaju, interesi nikako. Biće teško. Ako verujemo u povoljan ishod, povoljan će i biti. Strpljivo i pažljivo “mic po mic” što bi naši ljudi rekli.

Svedoci smo sve češćih pokušaja “prekrajanja” istorije. Kako se tome odupreti?

Nažalost, da. Vidite, kada poraženi ojačaju do te mere da bitno kroje svetske tokove onda oni prvo sebe “peru”. NJih i njihove saveznike i od agresora postaju pobednici, koji kažu “pa moralo je tako, šta smo mi krivi, krivi su Jevreji, Srbi, Rusi, mi smo bili dobri ali su  oni želeli zlo. Srećom, ako ništa drugo brojna stratišta, logori bivši, muzeji i spomenici demantovaće njihov svaki pokušaj prikrivanja istine.

Ali, opasno je ako je motiv prekrajanja  istorije da to isto ponovo učiniš. Vreme će pokazati.

S obzirom da ste u penziji da li ostaje “jednom vojnik-uvek vojnik” i kako provodite penzionerske dane?

Da, ostaje. Tako i treba.To znači da si bio dobar vojnik i da si živeo taj život. A jesam poistovetio život i poziv. Kao i svi vojnici. I naše porodice.

Šta biste poručili mladima ?

Imamo divnu omladinu, divnu decu. Snaga je to.Najveća. Samo da ih ne prepustimo samim sebi. Da ostanu ovde. A oni koji odlaze da im Srbija uvek u srcu bude. I verujem da i jeste.

Deco, volite ljude, volite rodnu grudu i da vam život ne prođe uzalud.

Nikada nije lako bilo. Svako vreme ima svoje junake. Ovo vreme je vaše.

MLADI SU NAJVEĆA SNAGA

Imamo divnu omladinu, divnu decu. Snaga je to.Najveća. Samo da ih ne prepustimo samim sebi. Da ostanu ovde. A oni koji odlaze da im Srbija uvek u srcu bude. I verujem da i jeste.

Deco, volite ljude, volite rodnu grudu i da vam život ne prođe uzalud.

Nikada nije lako bilo. Svako vreme ima svoje junake. Ovo vreme je vaše.

VAŽNO JE SEĆANJE

Važno je iz mnogo razloga, važno je kao što je život važan. Važno je zbog onih koji su dali život u toj borbi. Važno je zbog naše dece, važno je zbog budućnosti naše otadžbine i važno je zbog nas samih.

Važno je i zbog naših neprijatelja tada, važno je i zbog naših prijatelja. Svako će naći sebe u tome. Ako hoće. A ako neće, važno je i zbog toga što neće.

Ostavite odgovor