Pocetna Kultura Iz zla se dobro ne rađa

Iz zla se dobro ne rađa

388
1
Podelite

Subotu je na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu obelezila predstava nastala u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada u Narodnog pozorišta Sombor,“Tartif“, po motivima Molijerovog dela, a kao autorski projekat reditelja Igora Vuka Torbice. Publika je ovu predstavu ocenila sa 4,44.

Bojan Munjin, selektor Festivala: Večeras smo videli snagu pozorišne umetnosti da preskoči lektiru, podrazumevanje i tri veka star komad i da ga danas nama u direktom obraćanju plasira na takav način da ga svi razumemo. Pozorište je autorska umetnost svih inih koji učestvujuu stvaranju predstave. Igora Vuka Torbicu, koji je napravio niz ovakvih predstava treba ohrabriti da ustraje u tome da pravi ovakve predstave i govori o onome o čemu jepotrebno govoriti.

Bojana Kovačević, direktor NP Sombor: Narodno pozorište Sombor je imalo dogovoren termin sa Igorom Vukom Torbicom, pa smo kroz razgovor došli do ideje da se radi koprodukcija sa Narodno pozorište Novi Sad. Odabrana je tema projekta – komično u klasičnom. To je bio početni okvir, da bi se došlo do Tartifa.

Hana Selimović, Dorina: Kad bismo se svi osećali kao Dorina, mislim da bismo živeli u mnogo boljem društvu. Mislim da se svi osećamo kao ostali likovi. Ona je uzbunjivač, a mi znamo kako danas uzbunjivači u Srbiji prolaze. Ne mislim da je to pitanje hrabrosi ili slabosti. Mislim da je to pitanje očajanja. Nije naročito hrabra, već nema drugi izbor. To je određena vrsta čoveka – na mestu na kome jedino može da bude. To je unutrašnje moranje, veća postavka stvari. LJudi su različiti i mislim da kod nje ima svega po malo.

Igor Vuk Torbica, reditelj: Jedan od problema koje otvara ova predstava je – idealni junak koga imamo u glavi i koga očekujemo. Ljudi su me pitali – zašto ona kada je tako dobra toliko puši. Ti narativi su nam zatrovali delovanje. Svi čekamo idealnog čoveka koji će staviti kožu u igru, koji će hteti izgubiti decu, majku, ženu… a takav ne postoji. Za mene su najveći i najhrabriji oni koji vrište, ali rade nešto hrabro. Dorina je veći heroj od heroja, jer to radi kroz ogromnu zapitanost. Ona se pita da li je luda. To se mnogi danas pitaju, a onda kada pomislimo da je do nas najteže je načiniti pravi korak.

Saša Torlaković, Tartif: Tartif je čovek koji je produkt naroda iz koga je iznikao. Iz zla se dobro ne rađa. Pričamo o tome kako su nekada zabranjivane predstave, a živimo u vremenu u kome se zabranjuju, samo se to danas radi malo suptilnije. Živimo u takvom vremenu da Tartifa ima na svakom koraku. Simptomatično mi je pitanje – kako je moguće da laži prihvatamo kao istinu?

Danica Grubački, Marijana: Mislim da mi ne verujemo u to što se kaže, već da smo ubeđeni da ništa ne može da se promeni. Mislimo da kao pojedinci nismo krivi, kao da društvo i sistem nisu zbir svih nas. Imam potrebu da kažem da treba da dođe kraj našem svedočenju i zgražavanju nad tuđim gresima. Trebalo bi da svi počnemo da menjamo stvari od sebe. Nije dovoljno da namo da je i drugi podjednako kriv koliko i mi. Moramo krenuti od sebe.

Marko Marković, Elmira: Zaboravlja se. Sve se zaboravlja preko noći. To je strašno. Ide se dalje, nadopunjujemo razne strasti. Problem je što idemo dalje bez preuzimanja odgovornosti i sagledavanja stvari na pravi način. Pogledamo ispod stola, vidimo mrve i zaključimo da će ih neko drugi očistiti.

Ninoslav Đorđević, Orgon: Ovo je doba u kojem kritika nije dobrodoša i ne smatra se produktivnom. U demokratskom, slobodnom društvu možete otvoreno, slobodno da kažete kritiku. Orgon je kao svi oni ljudi koje stalno gledamo kroz stravične slike, poput onih ljudi koji su se u Lučanima okupili da podrže svog direktora, dok pljuju porodicu nastradalog čoveka. Mnogi od njih su Orgoni u svojoj porodici. U slepoj ljubavi prema kobajagi ideologiji i kobajagi vođi, oni su u stanju da žrtvuju sve.

Almir Imširević, kritičar: Ovu predstavu gledam prvi put. Užasava me što mi kao da se takmičimo čiji je Tartif gori. Nacionalizam i ludilo počnu tako što ja počnem da branim svog Tartifa. Tartifi to jako dobro znaju da koriste, a mi ispadamo prilične budale. Užasnut sam što se dve godine bojimo da priznamo da je „on“ junak našeg doba. Već deset predstava gledam o njemu, a ni ime mu ne izgovaramo. Tartifi su svesni koliko smo slabašni. Ne bojim se zabrana u pozorištu. Najgora stvar je da nas i ne zabranjuju. Zabrane su početak velikih stvari. Oni ne zabranjuju, oni samo ne dolaze. Kada sedim sa trista ljudi, pitam se da li ima nekoga sa kim delim mišljenje. Voleo bih da se zapitamo ta sitna pitanja – kome bismo poverili dete da ga pričuva. Treba da počnemo da razgovaramo o tim ljudiskim stvarima i saznamo ko su ljudi koji bi nam sačuvali decu.

1 komentar

Ostavite odgovor