Pocetna Kultura Svakoga dana, u svakom pogledu…

Svakoga dana, u svakom pogledu…

430
0
Podelite

Na JPF izvedena je predstava „Sjećaš li se Doli Bel“, po tekstu Abdulaha Sidrana, u režiji Kokana Mladenovića, sarajevskog Kamernog tetra 55.

Bojan Munjin, selektor JPF: Ovo je veoma dobra predstava, koja na uverljiv način priča priču o nama koja nam je vrlo prepoznatljiva. Mi smo izabrali slogan „Ko je junak našeg doba“, ali mi se čini da je zapravo to tema koja je izabrala nas. Mnogo predstava danas, su predstave na putu, predstave koje tragaju za ljudima koji žele da se vrate kući, šta god se događalo. Ovo je četvrto veče, a mi u tri od četiri predstave imamo ljude sa koferima. To je današnjica. Ljudi su mnogo patili zbog onog što im se događalo, ali njihova osnovna potreba je da se vrate kući.

Kokan Mladenović, režija i adaptacija: Ova predstava direktno korespondira sa ovim festivalom, koji istrajno dokazuje da je zajedništvo u kulturi moguće, iako ta zemlja više ne postoji. Ne postoji veći šok nego preći sa kamerne, intimne, male scene u veliku užičku salu, koju mnogo volim, ali je ogromna u odnosu na prostor u kome je predstava do sada izvođena. Glumci su uložili ogroman napor da to prevaziđu i zahvalan sam im na tome. Mi smo na samom početku imali dogovor da nas zanima roman Abdulaha Sidrana. U samom romanu je mnogo više pesnika Abdulaha Sidrana nego u filmu ili drugim varijantama. Branko Miljković kaže da ako smo pali, bili smo padu skloni. Ova predstava pokušava da elemente tog potencijalnog pada pojavi na nekoliko različitih mesta.

Elma Juković, Doli Bel: Svima nam je dobro poznat ovaj kultni film, ali u proces smo ušli bez ikakvih utisaka koje imamo. Prepustili smo se asocijacima i ličnim doživljajima. Svako je kroz improvizacije donosio lični pečat svom liku. Mislim da je velika čast da imamo priliku da to kroz pozorišni sistem znakova prikažemo. Od početka je bila tu medijska pompa i velika  očekivanja. Doli Bel je žena koja je izvor strasti, tako je pamtimo iz filma. Ovde je vidimo kao takvu, ali i kao mnogo više od toga. Kulminacija toga je silovanje, koje je ovde prikazano drugačije nego u filmu. To uništava nju kao takvu osobu, ona ostaje prazna ljuštura.

Emir Hadžihafizbegović, Mahmut Zolj: Jako volimo i cenimo ovaj festival, znamo sve o njemu i neobično nam je drago da smo deo njega. U okolini Užica sam snimao četiri filma, a „Odumiranje“ je bio poslednji. Hvala što smo ovde. Nisam imao nikakav odnos radeći na ovom liku, u smislu pravljenja neke paradigme i antologijske uloge Slobodana Aligrudića. On inače nikada nije dobio nijednu nagradu uoblasti filma i pozorišta, a napravio je remek delo u filmu „Sećaš li se Doli Bel“ i još nekim predstavama i filmovima koje sam gledao. Mislim da je kvalitet ove predstave upravo to što je autohtona ikonzument nema potrebu da je poredi sa filmom. Remek delo Emira Kusturice je neka vrsta sarajevske ikone, a sada to delo imamo i u estetici teatra. Imamo sjajan film i sjajnu predstavu.

Davor Golubović, Dino Zolj: Dino je, zapravo, istinski revolucionar. On je okrenuo leđa zlu, za razliku od svog društva. Sigurno nije silovao ničiju ženu, ćerku, majku, nije postao ratni profiter, nije ubio ničije dete snajperom sa brda. On je okrenuo leđa zlu i izabrao drugačiji život. To je jedna vrsta revolucije – nije mogao da popravi okruženje, ali je okrenuo leđa onome što ne valja.

Mirsad Tuka, Dino Zolj: Zadovoljstvo mi je bilo da posle mnogo vremena igram pred užičkom publikom. Ovo je za mene bio veliki izazov i specifična uloga koja nije postojala u romanu. Nju smo na predlog Kokana Mladenovića stvarali u toku procesa rada. Bilo je dirljivo zbog divnih improvizacija koje nam je Kokan nudio. Ja sam ulazio u svoja sećanja i detinjstvo. Igram starog, odnosno – sadašnjeg Dina, koji se posle dosta vremena vraća u svoj grad i kuću da bi se pročistio i suočio sa sećanjima i doživljajima koji su ga obeležili u životu.

Gordana Boban, Sena Zolj: Bilo je neizmerno zadovoljstvo biti majka Sena trojici giliptera i četvrtom žena. Najveću zahvalnost dugujemo Kokanu Mladenoviću, koji je došao spreman, zapet kao puška i davao nam savršene zadateke. Bila sam presrećna, jer me to vratilo u vreme studentskih dana, kada su nam profesori davali zadatke. Posle trideset godina rada, obradovala sam se što ima još ljudi koji iz nas mogu izvući prekrasne trenutke.

Amar Selimović, Rasim TOP, Najavljivač: Uloga je došla iz zadate i kontrolisane improvizacije. Mnogo je tokova, smernica, paralelnih koloseka koji su uticai na rešenja. To je u metaforičkom i alegorisjkom smislu jasan znak da nijedan sistem nije savršen. U ovom vremenu beskrajne tranzicije, ne ostajenam ništa drugo osim da budemo ambiciozni i ostanemo na površini ove septičke jame ili kanalizacije. Toje idejakoja govori da nijedan sistem nije savršen za svakog pojedinca. Iako postoji kolektivna manija ili zanesenost sistemom, ona nije esencijalna, suštinska, već je kvarna. U tome nam je mnogo pomogla Irena Popović Dragović, koja je radila kompletnu muziku i muzičko-glumačko-rediteljske probe smo imali sa njom, a vi ste videli rezultat.

Tatjana Šojić, Tetka Hatidža, Drugarica BUba, Šintorova majka, Štakina majka: Veoma ste darežljiva publika, mnogo vam hvala. Hvala vam za osećaj koji smo imali sa naše strane scene. Ja sam Titov pionir, pamtim to doba, odrastali smo tada. Kada smo počeli da radimo na predstavi, zanimljivi su bili naši doživljaji, jer u to doba je neko bio dete, a neko se nije bio rodio. Ta iskustva i analiza romana bili su jako interesantni.

Sin Kurt, Midho Zolj: Doro su me prihvatili i mnbogo su mi pomagali oko teksta i načina govora. Kamrni teatar mi je omogućio da propustim odlaske u školu, a to je mnogo dobro. Sve stižem i jako mi je drago što sam u ovoj predstavi.

Almir Imširević, kritičar: Gledao sam ovu predstavu na tri scene. Preuzeo sam na sebe i tremu – da li će sve funkcionisati kao u predstavama koje sam gledao. Moram priznati da mi je bilo žao što publika nije do kraja osetila ono što smo osetili mi u Kamernom teatru. Drugačiji je doživljaj kada vam oko nogu padaju meci koje Mirsad ispuste iz kutije. Scenski radnici su takođe deo predstave, ne smetaju. Večeras mi ovde nedostaje pisac, jer bi mogao da napravi lep čas.

Ostavite odgovor