Pocetna Kultura Samo šlajfujemo…

Samo šlajfujemo…

459
0
Podelite

Treća predstava, koju je publika gledala na 24. Jugoslovenskom pozorišnom festivalu je “Vrat od stakla”, Biljane Srbljanović, u režiji Jagoša Markovića, a u izvođenju gulmaca Jugoslovenskog dramskogpozorišta.

Marina Milivojević Mađarev, voditelj razgovora: Ovaj komad je vrlo poseban, jer govori o jednom veoma specifičnom problemu, a to je problem samoizdaje. Naime, junaci ovog komada su prvo izdali sopstvene revolucije, zatim sopstvene porodice i na kraju – sami sebe.

Bojan Munjin, selektor Festivala: Ovo jeste komad o izdanim ili izgubljenim iluzijama, ali svi smo mi donosili različite zaključke gledajući ovu predstavu. Po mom mišljenju, ovo je i komad o tome da sve stvari dolaze na naplatu. To nije optužba, već suma našeg života. Svi smo potomci nekoga ko je nešto uradio i mi moramo da jedemo kiselo grožđe ljudi koji su bili pre nas. U tom smislu, ako hoćemo da budemo na visini zadatka sopstvenog života, moramo tako. Čitava istorija pokazuje da čovek uvek pokušava nešto da uradi i tako je malo junak, malo anti junak, ali čini koliko može. Važno je da nešto radimo, koliko možemo. Junaštvo dana i svakog pojedinca se, nakon svih tragedija i izdaja sastoji u tome da počnemo ponovo, sa svim ožiljcima koje imamo. U ovoj predstavi posle kraja, postoji kraj. Uvek postoji novi početak.Ovde imamo kraj koja čoveku otvara mogućnost da šta god bilo, radi dalje.

Jelisaveta Sablić, Bogdanka, Bogda: Ona je žena svetica, jedina spasava šta se spasti može. U njoj vidite celu istoriju – diktature i društvo koje te čini užasnom, očajnom. Porodica je u padu gore nego za vreme Tita i Miloševića. Ćerke su dve zarđale guske, a ona im maltene menja gaće. Ona je revolucionar, načitana intelektualka, koja je jedina u pobudi.

Anita Mančić, Nadežda: Kad imate ovakvu majku, onda deca moraju da imaju vrat od stakla.

Dragan Mićanović, Ljuba: Biljana Srbljanović je moja generacija i kroz ovu predstavu se prelama naša generacijska tragedija. Posebno me dotaklo u prvom čitanju je poistovećivanje sa likom, koje se odnosi na odlazak i nošenje bebe u podrum dok je trajalo bombardovanje. To sam ija radio tada. Imao sam sreću da se poistovetim u tom delu, pa sam odatle mogao da idem gde hoću.

Milica Gojković, Mirna: Igramo našu generaciju koja pokušava da razume zašto smo otuđeni i živimo u ludilu. Kroz Mirnu se oseća vapaj za drugim svetom, jer ovde gde bi trebalo da joj sve pripada nema ništa. Odlazimo goli, bosi, sa jednim koferom, ne bi li nas neko drugi prihvatio.

Marko Janketić, Vlajko Mujić: Društvo koje ne brine o najmlađima i najstarijima je bolesno društvo. Mi pričamo o takvom društvu. On je čovek novog doba, koji dolazi sa novim stilom života, zna da se snađe u močvari. Ipak, na kraju ostaje sam, to je cena koju plaća. Pitanje je ko je tu na dobitku. Često sam razmišljao da imam porodicu, makar i ovakvu, nego da ostanem sam. Na kraju, kada je na praznoj pozornici, sa lovom i svim što ima, on nije pobednik. Mnogo je ljudi koji će mu se krvi napiti.

Irfan Mensur, Vasa: Kada su mi dali ovaj tekst da pročitam, pročitao sam sarkazam Aca Popovića, tananu duhovitost Duška Kovačevića i intelektualnu bombu naše Biljane. Počeo sam da se divim tekstu i javno to rekao Jagošu i Tamari. Kada sam čuo podelu, sa oduševljenjem sam odlučio da radim tekst. Tu su i intimni razlozi, a ono što je prevagnulo je to što sam shvatio da moram da se zaljubim u Seku Sablić.

Vesna Trivalić, Svetlana: Dugo ne živim ovde, dolazim na kratko. SAve tuge i male sreće koje primite na 4 i po hiljade kilometara vazdušne linije od svoje zemlje, primaju se 4 i po hiljade puta jače. Ovaj povratak, zahvaljujući pozivu, vratio me je kući, u dom. Sedamnaest i po godina nisam igrala, a ovo su ljudi od kojih, kao da sam satkana. Zahvalna sam na svakom trenutku koji sa njima provedem, na sceni ili van scene. Kad je bila premijera, pripremala sam se šta da kažem o liku i komadu. Sada, ova predstava je moj život. Napotpuno komletno drugačiji način vidim. Svetlana je početak predstave – kad stojim i gledam: gde mi je prošlost, sadašnjost i budućnost. Htela bih da mi dete ode tamo gde su svetla. Idem da radim, svi idemo da radimo, mi radimo u sebi, na sebi… ali nekako – šlajfujemo. Hvala vam što ste punim srcem išli sa nama na ovaj put.

Almir Imširević, kritičar: Kada uporedim tri predstave koje smo do sada videli na Festivalu, sve više mi svi zajedno ličite na porodicu, koju je napisala Biljana Srbljanović. Ponekad ste u svađi, nekada ne funkcionišete najbolje, ali ste i dalje porodica. Ova predstava i koferi koji se ne mrdaju sa scene, podsetili su me na našeg zemljaka, Zuka DŽumhura. Setio sam se jedne jednostavne rečenice koja je dokaz da mi nesreću uvek preuzimamo na sebe. Mislimo da je vreme u kome živimo najnesrećnije, svaka generacija govori o svom problemu.Svako vreme je nosilo neku svoju nesreću. Zato nije čudno što je Zuko Džumhur jednom napisao da je na ovim prostorima od svega najvažnije da u stanu uvek imamo spreman kofer. Mi to na ovim prostorima svi apsolutbno osećamo i razumemo.

Ostavite odgovor