Pocetna Kultura Nama prija diktatura

Nama prija diktatura

478
0
Podelite

U okviru 24. Jugoslovenskog pozorišnog festivala, druge večeri je izvedena predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta: “Lorencačo“ Alfreda de Misea, u režiji Borisa Liješevića.

Bojan Munjin, selektor Festivala: U predstavi „Nečista krv“, koja je izvedena sinoć, a sve pod našom kapom, gde tražimo junaka našeg doba, imali smo manjak energije. Tako je bilo i na sceni i za okruglim stolom. Razgovarali smo o tome da su neke stvari morali da urade i trpe, jer ne znaju drugačije. Večeras smo imali određeni višak energije – ljudi su jako hteli ono što su hteli i mi smo videli rezultat toga. Biti junak našeg doba, svog dana, pred samim sobom, porodicom i društvom nije laka stvar. Ova predstava pokazuje da je to izuzetno teško, da treba mnogo kopati, uz mnogo ožiljaka i iskušenja, a da na kraju ne mora biti onako kako smo hteli.

Boris Liješević, režija: Mi smo jedni druge gurali napred. Ovaj rad će mi ostati zapamćen kao vrlo poseban. Sa ovim komadom dugo živim i želim sa vama da podelim kako je on zapravo nastao. Alfred de Mise je bio razočaran, jer jedan njegov pozorišni komad nije prošao dobro, pa se zarekao da više neće pisati za pozorište. On je bio u vezi sa spisateljicom Žorž Sand, koja je pisala komad o Lorencaču. Kada je pročitao njen siže, u pola noći je doššao na njena vrata i rekao joj da i on želi da piše o Lorencaču. Podsetila ga je da on ne želi da piše za pozorište, a on je odgovorio da će izbaciti dva elementa koja ga najviše nerviraju – glumce i publiku. Napisao je delo za čitanje i debate.

Marko Janketić, Lorenco di Mediči, Izgnanik, Građanin: Zašto Firenca ne može da se promeni, Lorenco odgovara kroz razgovor sa Filipom Strocijem, dok mu govori da će, kojim god puem krenuo, uvek imati posla sa ljudima. LJudi su kvarljiva roba, lako su potkupljivi. On je to shvatio kada je već bilo kasno i kada je uprljao svoju dušu.

Branislav Lečić, Filipo Stroci, Alamano, Korsini, Paci: Ovaj komad se zapravo bavi ljudskom navikom i potrebom da se prilagodi apsolutizmu i diktaturi. Mnogo se čovek lakše snalazi kada ima neki autoritet iznad sebe, ali ne shavata šta je time izgubio. Nama prija diktatura, mi smo ljudi koji neće da misle, neće da se bore, nama smeta demokratija, jer je to proces koji zahteva prisutnost, morate da mislite, slušate, gledate, razumete, da se borite. Zato je lakše imati autoritet iznad sebe. Imamo mnogo scena u kojima se vidi promena ljudskog karaktera. Primer je i ovaj što je, kada je dobio visoko mesto rekao – nisam ni znao da sam republikanac. Najveća snaga ovog komada je to što bezobrazno i direktno saopštava kakvi smo zaista.

Milena Vasić, Katarina Đinori, Gabrijela, Izgnanik, Građanka: Katarina jeste junak ovog doba. Ona sve vreme traži opravdanje i do kraja ne posustaje. Zato smo se dogovorili da njena poslednja replika na latinskom bude: „Sve što je ljudsko nije mi strano“. Ona traži zračak svetlosti i u Lorencaču.

Milan Marić, Vojvoda Aleksandar di Mediči, Kardinal, Kozimo di Mediči, Zlatar, Trgovac, Studenti, Vlastelini, Članovi Veća osmorice: Zbog čega propadne žrtva jednog čoveka? Zbog nesposobne elite. To je momenat u kome komad komunicira sa ovim vremenom. Jedan čovek je život žrtvovao zarad ideje da oslobodi grad od tiranina. Onda je došlo pitanje – šta posle?

Almir Imširević, kritičar: Na lep način sam ostao bez teksta. Toliko sam ušao u predstavu. Sjajno je kada se pojavi čovek koji se usudi da od klasika napravi ono što nam je danas potrebno. Gledao sam nekoliko Borisovih predstava, različitih i lepih. Setio sam se reklama za naočare, koje čoveku omoguće da svet vidi onakvim kakav jeste. Tako doživljavam predstave Borisa Liješevića.

Petar Benčina, Gospodar, Mauriče, Đulijano Salvijati, Oficir, Izgnanik: Želeo bih da se zahvalim doktorki koja je izašla na scenu. Želim da kažem da ideja nije bila scenska manipulacija, egzibicija, već smo želeli da svako ima intimni doživljaj – šta je potrebno da se izdvoji iz mase. Svakog dana donosimo hiljade takvih odluka.

Sloboda Mićalović, Luiza Stroci, Marija Soderini, Vratar, Izgnanik, Građanka: Uglavnom ljudi izlaze na scenu, ali ono što čujemo u međuvremenu je dragoceno. Ljudi su  nam govorili da su kada stignu kući imali grižu savesti što nisu izašli. Čak i jedan moj prijatelj je rekao da se nije ni pomerio, da je očekivao da ću ga dozvati ako mi nije dobro. Uradili smo to u stilu predstave. Svedoci smo kako sistem u isto vreme kada pojedinac želi da ga promeni, urušava sve, našu porodicu. Sistem nas guši, mi kao generacija to vidimo. Ovo je generacijska predstava i sve ovo nas interesuje. Imali smo stav i vi ste to prepoznali.

Branislav Lečić, Filipo Stroci, Alamano, Korsini, Paci: Mislim da je jako važno biti korak ispred publike, dati joj razlog da razmišlja i poštovati njenu percepciju, a ne obrnuto. Stil komada je i njegova poruka. Tamo gde ima rada na duhu, ima i napretka. Tamo gde toga nema, imamo kraj kao u ovom komadu.

Ostavite odgovor