Pocetna Društvo Užičanka u obilasku Černobilja: Tren u kome je sve stalo

Užičanka u obilasku Černobilja: Tren u kome je sve stalo

2024
1
Podelite
Černobiljska elektrana (Lenjinova memorijalna nuklearna elektrana Černobilj) se nalazi u blizini grada Pripjata u Ukrajini, 18 km severozapadno od grada Černobilja, 16 km od granice sa Belorusijom i oko 110 km severno od Kijeva.

Fotografije koje viđamo istražujući ovu temu mnogo su sablasnije od samog mesta, jer je priroda prelepa, zelena, netaknuta… Ta zona sada je muzej na otvorenom.

Emitovanje serije „Černobilj“ nedavno je u fokus vratila važan istorijski događaj – nuklearnu katastrofu, koja se dogodila 26. aprila 1986. u nuklearnoj elektrani Lenjin u blizini grada Pripjat u Ukrajini. Smatra se da je to najveća ekološka katastrofa u istoriji nuklearne energije, koja je ovoga puta ispričana kroz mini-seriju ocenjenu najvišom ocenom svih vremena za neku televizijsku seriju na stranici IMDB.

Baš u jeku sabiranja utisaka, a potpuno nevezano za seriju i zahvaljujući dugogodišnjoj želji, Užičanka Marina Veselinović imala je priliku da poseti zonu koja je zbog povećane radioaktivnosti i danas zabranjena za naseljavanje, kakva će verovatno i ostati, bar niz decenija.

-Odlazak tamo je bilo nešto što sam priželjkivala dugi niz godina, ali mi je delovalo nemoguće. Daleko je, nepristupačno, ako nemate dovoljno informacija zvuči kao suluda ideja- kaže Marina. Ona ističe da su ljudi burno reagovali na tu njenu odluku, verovatno dodatno podstaknuti činjenicama i slikama koje su videli u popularnoj seriji. Sa druge strane, kod mnogih je posebno interesovanje izazvala upravo mogućnost da se to putovanje – obilazak realizuje.

-Desilo se da imamo drugara u Kijevu. Pozvao nas je kod sebe u posetu, a onda je to vodilo ostvarenju moje stare želje, obilasku Černobilja, koji je blizu, objašnjava Marina.
Ona kaže da postoji veliki broj turističkih agencija, koje su u svoje ture uvrstile obilazak Černobilja, kao i niz polazaka iz Kijeva do te lokacije. Ipak, obilazak, koji je u Marininom slučaju podrazumevao jednodnevni izlet mora biti planiran, podrazumeva dozvole za ulazak u zonu povećane radioaktivnosti i profesionalnog vodiča. Trenutak kada je stala na tlo na kome se pre oko 33 godine desila jedna od najvećih tragedija u istoriji, ostavio je Marinu bez daha.

-Teško je opisati taj osećaj, jer u tom trenutku sve deluje nestvarno i neverovatno. Dovoljno je da pomislite na ono što se tu dogodilo pre samo oko tri decenije, kakav važan deo istorije i mora vas podići jeza. Okreneš se oko sebe i vidiš trenutak u kome je stao život. Sa druge strane, fotografije koje viđamo istražujući na ovu temu mnogo su sablasnije od samog mesta, koje zaista ne izgleda strašno. Svuda oko vas, zapravo je prelepa priroda, sve je zeleno, nabujalo, netaknuto. Ta zona sada je muzej na otvorenom.
Marina je u okviru jednodnevne posete imala priliku da obiđe Pripjat, gde je omogućen ulazak u napuštene zgrade škole, vrtića, samoposluge, bazena, ali i okolna sela, ali i nuklearnu elektranu i Reaktor 4, na kome se desila prva eksplozija koja je prouzrokovala dalje eksplozije, praćene oslobađanjem velike količine radioaktivnog otpada u atmosferu.

-Autobusom smo obišli oko nuklearne elektrane i videli Reaktor 4, gde je sve počelo, a koji je sada jedan ogroman metalni „sarkofag“, nalivena kupa, zaštićena toliko da je – zvuči neverovatno – najbezbednija tačka u celoj zoni. Tu smo smeli da fotografišemo samo reaktor i spomenik, a onda smo morali da krenemo dalje.

Poseban utisak na svakoga ostavljaju fotografije koje jasno pokazuju trenutak u kome je sve stalo, napušteno.

-Fotografije deluju jezivo, ali kada si prisutan tamo, vidiš da je sve ipak malo namešteno. Neki od tih detalja su vešto pripremljeni za fotografisanje i zato ih uvek i viđate na internetu kada pretražujete na ovu temu. Od toga je napravljena neka vrsta atrakcije, što možda ružno zvuči, ali novac se koristi za održavanje mesta onakvim kako trenutno izgleda. Da nije tih malih, nameštenih stvari, posle više od trideset godina, vizuelno bi to bilo obično napušteno selo, kaže Marina, ali i ističe slike koje su na nju ostavile poseban utisak…

-Primera radi, nije svejedno kada uđeš u zgradu u kojoj je nekada bila škola i vidiš pod zatrpan gas maskama, razvaljene klupe… ostavljene dečije cipelice u obdaništu, pokidane lutke.

Poseban utisak na Marinu je ostavila priroda, koja je, kako kaže – sve preuzela.

-Samo putovanje je čudno, jer gde god da pogledate oko sebe, svuda je zelenilo, bogata, nabujala priroda, šume. Tek ukoliko se udubite, kroz drveće ćete zapaziti zgrade u sred šume, što deluje potpuno nelogično. Sve vreme imate na umu i to da, iako sve tako bogato, zeleno izgleda, nikada više neće zaista oživeti, a zemlja je radioaktivna.

Marina podseća da se posle nesreće, u ugroženu zonu vratilo oko 300 ljudi, dok ih je sada oko 120.

-Oni tu žive ilegalno. Uglavnom su to bake i deke, kojima su koreni na tom mestu, ne žele da ga napuste i ne znaju ni za šta drugo. Vratili su se svojom voljom i na svoju odgovornost. Mi ih nismo videli.

Zanimljivo je da upravo u toj zoni, na njenom održavanju, razne poslove svakodnevno obavlja oko 600 zaposlenih.

-To su naučnici, ekolozi, ljudi raznih struka koji održavaju zonu u stanju u kakvom je sada. Primera radi, jedan čovek je zadužen samo za brigu o psima, kojih je mnogo i svi su čipovani. Iskreno me rastužilo što nismo smeli da ih mazimo, jer su radioaktivni. Naravno, tu je i dosta divljih životinja, koje niko ne dira, o njima se vodi računa. To mesto je pravi primer kako čovek može nešto da uništi, a priroda uspe da vrati onako kako je pre bilo.
Marina je na licu mesta imala mogućnost da vidi koliko nivo radijacije varira na različitim mestima.

-Imali smo Gajgerov brojač, koji na jednom mestu pokazuje, recimo 12, a samo dva koraka dalje – 27. Duži boravak nije preporučljiv, jer telu treba dati vreme da se oporavi od radijacije. Između ostalog, za vreme obilaska bilo je strogo zabranjeno dodirivanje metalnih predmeta, ali i ostalih stvari. Nismo smeli da čučimo dok fotografišemo, da sedamo na zemlju, pijemo vodu, jedemo ili pušimo cigarete, ukoliko smo napolju, zbog, kako su nam rekli – čestica koje vuda lete. Ponekad mi se činilo da malo preteruju, ali slušali smo vodiča.

Na ulazu i izlazu su postavljeni punktovi, kroz koje smo prolazili radi skeniranja nivoa radijacije. Već na ulazu smo dobili malene brojače, koji izgledaju poput USB-a, koje smo nosili oko vrata, a zahvaljujući njima su pratili kuda smo išli i kolika je gde radijacija, priča Marina i priseća se da su, kao suštu suprotnost svim preduzetim merama, ručali u menzi, u kojoj ručaju i zaposleni u toj oblasti.

-I dalje mi deluje neverovatno da sam uopšte uspela da odem tamo, gde možeš da osetiš istoriju koja se dogodila. Stojiš, osećaš, gledaš i prisećaš se svega što si do tada čuo, video, pročitao, porediš…

Sećam se kako sam gledala fotografije napuštenog zabavnog parka, automobile i panoramski točak, koji je najfotografisaniji i na neki način je zaštitni znak Pripjata. Sada sam stajala tu i sama pravila svoje fotografije. Jako mi je drago što sam imala priliku da sve to vidim i mislim da bi bilo dobro da svako od nas to uradi, uz dužno poštovanje prema onome što se na tom mestu dogodilo.

To je pravi muzej na otvorenom, a ukoliko neko zaista želi da ga poseti, dovoljno je da na internetu ukuca „Černobilj tura“ i kao rezultat će dobiti bar pedeset različitih agencija koje nude različite uslove. Čak su i cene vrlo pristupačne, kreću se oko 100 dolara. Dakle, ukoliko imate tu mogućnost, zaista je šteta da sebi ne omogućite tako neobično iskustvo, posle koga će vam trebati mnogo vremena da poverujete u ono što ste videli, kaže Marina.

1 komentar

Ostavite odgovor