Pocetna Kultura Rusija pisana srcem  

Rusija pisana srcem  

413
0
Podelite

U novinarskom životu Zorana Šaponjića sve se dogodilo. I ratni izveštaji sa prostora bivše zemlje devedesetih, vesti sa Kosova, pisanje o društvenim potresima koji su obeležili noviju istoriju Srbije i nagrade za reportažu u miru. NJegov nekadašnji urednik  Manjo Vukotić „oprostio“ je svom đaku što je prešao granicu novinarstva i zaronio u novo polje – putopis.

Nedavno je iz štampe izašla  knjiga “Ruski krst” u kojoj su pretočeni  rukopisi  Zorana Šaponjića nastali proteklih nekoliko godina sa putovanja po Rusiji, od Krima do dalekog severa, od Moskve do Ribinska, Jaroslavlja, Kostrome i gradova na Volgi, sa Bajkala do Sankt Peterburga…Protekle zime putovao je do Arhangelska, grada na krajnjem severu evropskog dela Rusije koji se nalazi  na 200 kilometara do polarnog kruga i grada Severodvinska – zabranjenog grada u kome se prave nuklearne podmornice. O Rusiji koja je mnogo puta u istoriji bila zemlja stradalnik, o tome šta  danas sanja i čemu se nada ruski čovek i kako je izgledao ruski put povratka svojoj duhovnosti Šaponjić svedoči  u knjizi pisanoj srcem.

Prvi susret sa velikom zemljom imali ste kao student žurnalistike Beogradskog univerziteta na apsolventskoj ekskurziji pre tri decenije.  Kada je uporedite sa Rusijom danas  šta zapažate?     

Današnja Rusija i ona devedesetih godina prošlog veka su neuporedive. Bilo je to  vreme Gorbačova i “perestrojke” i zemlja je bila sasvim uništena… Pamtim jednu posustalu Rusiju i Moskvu. Tada sam bio u zemlji u kojoj su ljudi stajali u redovima za hleb i osnovne potrepštine, gde nije bilo nade… Sećam se  zemlje koja je tada služila za podsmeh. Današnja Rusija je nova Rusija koja se oporavila i pokazuje svoju stvarnu veličinu, slavu i moć i koja zauzima mesto u svetu koje joj pripada.

Šta ste želeli da odgonetnete na putu dugom 35000 kilometara?

Knjizi sam dao naslov “Ruski krst”  upravo pokušavajući da odgovorim na pitanje šta se to desilo sa tom velikom zemljom? Prvo šta se dogodilo 1917. godine i kako je tako moćna carevina, imperija, zemlja od Vladivostoka do zapadne Evrope, mogla tako brzo da propadne. Zatim šta se dogodilo devedesetih godina i kako je tako moćna zemlja propala tako brzo, drugi put u jednom veku. Zašto su Rusi poverovali, 1917. godine boljševicima a pre 30 godina evropskim emisarima koji su Rusima obećali med i mleko samo da unište svoju vojsku, flotu, oružje… Razgovarao sam sa visokim oficiram ruske vojske koji su mi pričali o tim vremenima kad su ruske podmornice, tenkovi uništavani, sečeni u staro gvožđe, dok je američki vojni budžet dostizao astronomske cifre. Tražio sam odgovore na ta pitanja bez velikih pretenzija, zato što su mnogo pametniji i umniji ljudi od mene to pokušavali i nisu uspeli.

Traganje za odgovorima odvelo vas je u mnoga mesta i predele ruske zemlje.  Kakva je Rusija danas, kad se ode dalje od Moskve?

 Ruske daljine su neverovatne! Putujete od Moskve do Krima  i to je bezmalo dve hiljade kilometara, što je za naše evropske prilike ogroman prostor, ali kada pogledate kartu Rusije to je beznačajna razdaljina koju ste prešli. Rusija je  po svemu danas jedna nova zemlja, ali  i zemlja konstrasta. Na jednoj strani imate voz “Sapsan”koji razdaljinu od Sankt Peterburga do Moskve od 800 kilometara prevaljuje za tri i po sata i vozi 250 kilometara na sat. Gledate novosagrađeni Krimski most dug 18 kilometara koji povezuje Krim sa Kubanom koji je arhitektonsko čudo  i deluje neverovatno. Imate Moskvu koja izgleda poput najvećih svetskih prestonica u kojoj živi 12 – 15 miliona ljudi u kojoj postoji i Moskva siti sa oblakoderima sa nebrojenim spratovima, Moskvu  u kojoj se voze  najnovije svetske marke automobila. Imate i rusku provinciju koju sam imao priliku da vidim gde se živi zaista skromno i gde se ništa ne dešava, gde je sve učmalo i gde ima malo nade. I zato je predsednik Putin propšle godine rekao da je glavni cilj novog predsedničkog mandata da se poboljša kvalitet života, standard, upravo u tim delovima Rusije u kojima se tako živi.

Imali ste priliku da posetite brojne gradove, razgovarate sa mnogo ljudi. Koji grad i koji ljudi su na vas ostavili poseban utisak? 

Posebno su me oduševili ljudi u gradu Severodrinsku na Belom moru, odnosno Severnom ledenom okeanu u kome se prave ruske nuklearne podmornice najnovije generacije. To je zabranjen i zatvoreni grad u koji sam uspeo da uđem zahvaljujući poebnoj dozvoli ruskih vlasti, kao prvi srpski novinar. Očekivao sam jedan zabranjen grad u kome su na svakom koraku žica i patrole. Međutim, ništa od toga. To je grad koji liči na svaki drugi  evropski grad. Jedina razlika jeste što je u njemu zimi minus 40 stepeni. To je grad u kome žive ljudi koji uglavnom rade u preduzeću u „Sevmaš“ koje pravi nuklearne podmornice. Postoji i još jedno preduzeće „Zvezdočka“ koje radi remont podmornica. U pitanju su vrhunski stručnjaci, oni vladaju vrhunskim tajnama u oblasti nuklearnog naoružanja, raketa i raketne tehnike, podmornica… Van posla kojim se bave, to su samo obični ljudi koje sam sretao u prodavnici, na koncertima, na ulici, i koji izgledaju potpuno isto  kao računarski stručnjaci po evropskim i američkim gradovima. To je ta nova Rusija u kojoj stasava nova generacija ljudi, profesionalaca koji su posvećeni svom poslu i koji vladaju neverovatnim znanjima i umećima.

U knjizi su i  razgovori sa visoko pozicioniram ljudima u ruskoj vojsci počevši od Severodvinska do Sevastopolja. Kakva ste saznanja poneli iz tih razgovora?

Pričao sam sa vrlo visoko ragiranim oficirom ruske vojske koji radi na obnovi teške ruske raketne krstarice koja će se zvati „Admiral Nahimov“ po čuvenom ruskom admiralu. To je brod dužine 250 metara koji će za koji mesec izaći na more i koji će tada biti najjači ratni brod na svetu. Vrlo otvoreno smo pričali, čak sam uspeo da izvučem detalje koji su u tom trenutku bili svetska ekskluziva. Recimo da će “Nahimov” nositi “cirkone”, “kalibre”, odnosno najnovije ruske hipersonične rakete koje lete deset, dvanaest, petnaest maha… Zatim sa ljudima u Sevastopolju od kojih je jedan služio na ruskoj nuklearnoj podmornici iz vremena hladnog rata kada su prsti non-stop bili na prekidaču i koji je bio u podmornici koja je predstavljala poslednju odbranu Rusije u tom momentu. Bilo je vrlo zanimljivo čuti svedočenja čoveka koji je tokom 1999. godine bio na jednom ruskom vojnom brodu u Sredozemnom moru tokom NATO bombardovanja Srbije.. Vrlo je zanimljiva njegova priča, kaže da su mogli tada da pomognu Srbiji, imali i sa čim, ali da  nikada nije dobijeno naređenje. Ispričao je to sa iskrenim žaljenjem..

U jednoj od putopisnih priča prenosite podatak da je u proteklom periodu u Rusiji podignuto 20.000 crkava i 700 manastira i navodite reči dobrotvora Tiriškina da hramove podiže Bog, a da su ljudi samo ruka koja ih gradi.  Koji ruski hram je zauzeo posebno mesto u vašem u srcu? 

Mnogo ruskih manastira mi je ostalo u srcu. Recimo, Nikoljski manastir na Bratskom memorijalnom groblju u Sevastopolju, na jugu Krima. To je groblje na kome je sahranjeno između 100.000 i 300.000 ruskih vojnika, tačan broj se još utvrđuje. Tamo su sahranjeni ruski vojnici od 1854. i Krimskog rata do ruskih podmorničara sa „Kurska“.  Na ovom groblju vidite istoriju stradanja Rusije, jer kada hodate alejom, stazama između grobnica, livadom, vi zapravo hodate po kostima…Zatim hram u Kronštatu u kome je služio sveti Jovan Kronštatski koji je glavni Morski hram i gde su na zidovima postavljene pločice sa imenima ruskih mornara i podmorničara stradalih širom sveta. I na zidu ovog hrama je istorija Rusije. Hram Hrista spasa u Moskvi  je priča za sebe i to je najveći pravoslavni hram. Neverovatan osećaj je stajati po kupolama ovog hrama jedne zimske noći. U tom hramu se vidi sila, slava i moć cele Rusije i slava ruskog pravoslavlja. Hramovi u Sankt Peterburgu su neverovatni. Hramovi na Volgi u Jaroslavlju i Ribinsku su 1934. godine bili srušeni, kamen na kamenu nije ostao. NJih je svojim sredstvima podigao Viktor Ivanovič Tiriškin koji kaže da je on samo izvođač, a hramove podiže Bog. Tiriškin sada obnavlja dva velika hrama u Kostromi, postojbini Romanovih u centralnom delu Volge što je ogroman zadatak uključujući i obnovu Kostromskog kremlja.   To su poduhvati koji su veliki izazov, arhitektonski i građevinski. Ali to je ta nova Rusija!

Kako su izgledali susreti sa pravoslavnim sveštenicima po saznanju da dolazite iz Srbije?

Gde god da sam se pojavio u Rusiji i pomenuo ime Emira Kusturice, rekao da dolazim iz Srbije, to je bio neverovatan osećaj, dočekivali su me kao da sam im neko najrođeniji. U tri hrama u Rusiji, Morskom hramu u Kronštatu, hramu u Ribinsku i Sevastopolju kada sam rekao da sam iz Srbije trojica sveštenika iz sva tri hrama su izgovorila jednu istu rečenicu: sada će pravoslavna zvona zvoniti za našu pravoslavnu braću!

Pišete i o ruskom krstu Petrograda iz koga „smrt danima nije odlazila“ tokom nemačke blokade u Drugom svetskom ratu…U januaru ste prisustvovali vojnoj paradi.

Temperatura je bila minus 33 stepena. Neva je bila zaleđena, ljudi su išli preko reke iz jednog u drugi deo grada. Videti petrogradske hramove  je neverovatan osećaj. Tog dana bila je vojna parada, videli smo “S 400”, najnovije ruske rakete, T34 tenkove  iz Drugog svetskog rata. Bilo je minus 33-34 stepena, parada je počinjala u deset, a mi smo došli u pola devet da bi zauzeli bolje mesto. Vojnici su već bili postrojeni i vi vidite vojnike kako na tako niskoj temperaturi tri-četiri sata stoje kao sveće! izgledalo je kao da ih se ta temperatura ne tiče i kao da su u mislima na drugom mestu. I to je na mene ostavilo poseban utisak..

Rusija je uvek imala sjajan inženjerski kadar i dobre škole za tehniku. U koje razvojne projekte Rusi trenutno mnogo polažu?

Grad Arhangelsk koji sam imao priliku da vidim, nalazi se na 1.200 kilometara severno od Moskve i on će biti deo novog severnomorskog puta i to je projekat na koji Rusi dosta polažu. Sad se gradi nova flota ruskih ledolomaca za morski severni put koji će  Severnim ledenim okeanom povezivati  Atlantski i Tihi okean,  Japan, Zapadnu Evropu i Ameriku. Kada se gleda veza između velikih ekonomija zapadne Evrope  poput Nemačke i Francuske s jedne i Japana, Kine, tih industrijskih džinova Azije sa druge srane, za trećinu  put će biti kraći nego preko Sueckog kanala. Taj put ne samo da je saobraćajno važan već će otvoriti i ogromna prostranstva Sibira. Sada se gradi i osavremenjuje čitav niz luka na severnom obodu Rusije koje će otvoriti i sibirska bogatstva. Neverovatan poduhvat je gradnja železnice od Arhangelska ka Uralu koji sada ima samo vezu sa Moskvom odnosno sa jugom. Oni će sa tim građevinskim poduhvatom povezati sa „novim putem svile“, koji će otvoriti vezu za bogatstva severnog dela Rusije.  Putovao sam vozom od Moskve do Arhangelska, tih  1.200 kilometara prevali se za 21-22 sata. Prvih pet – šest sati, putuje se delom transibirske magistrale na kojoj vidite kilometrima duge kompozicije –   sa cisternama u kojima je nafta iz severnog dela Rusije. I na tom primeru vidite kakva su bogatstva u pitanju, kakva je to sila i moć.

Znamo za nekadašnju sliku Rusije u kojoj ljudi čekajući u redu osnovne životne namirnice čitaju knjige. Da li i ova zemlja pred naletom  digitalnog sveta i instant znanja gubi kulturu?

 Sećam se 1989. godine moskovskog metroa gde u jednom vagonu sedi 200-300 ljudi i bukvalno devedeset devet odsto njih drže knjigu i čitaju. Proletos sam bio u moskovskom metrou i sada je ta slika drugačija. Sad većina ljudi drži pametne telefone i kucka poruke. Međutim, još uvek ima i onih koji u ruci drže knjigu i čitaju. Kultura čitanja i kultura knjige u Rusiji je još uvek je izražena i mnogo jača nego kod nas u Srbiji. Imao sam priliku da razgovaram sa mladim ljudima koji uprkos računarima, tabletima, dosta čitaju i to nije instant znanje. Rusi i danas vole knjigu i dosta čitaju.

Znanje ruskog jezika svakako vam je pomoglo u nastajanju putopisa i verovatno ste imali priliku da vidite predele iz nekog od dela ruske literature kome ste bili posebno naklonjeni?

 Voleo sam ruski jezik, brzo sam ga učio i naučio. Kao srednjoškolac sam prvi put čitao “Tihi Don” i bukvalno sam u toj knjizi našao sebe. U pojedinim delovima mi se činilo kao da sam neke pejsaže negde ranije video i bio na tim mestima koje opisuje Šolohov.  Od tada sam “Tihi Don” čitao četiri ili pet puta i svaki put kada mi je teško i imam “nerešive” probleme sedim i čitam “Tihi Don”  i tragam za rešenjem. Kada sam posle decenija video iz aviona ovu reku,  kozačke gradove i sela  u trenutku nisam poverovao da mi se to dešava. Isti osećaj sam imao na Kubanu, koji je poznati kozački deo Rusije, i čije se stepe otvaraju kada se pređe Krimski most. Bukvalno odjednom vidite poprište tih slavnih kozačkih bitaka što je čudesan doživljaj.

Zemnim šarom vladaju iteresi od kako je sveta i veka. Koliko se teško stiče poverenje Rusa?

Teško je steći poverenje Rusa, ali kada ga steknete onda se zaista otvore i vidi se ono što zovemo slovenska duša. Kada ga izgubite – izgubljeno je zauvek. Pamtim iz Sevastopolja staru rusku narodnu poslovicu koja opisuje rusku dušu  “Rus dugo sedla konja, ali brzo jaše”. Iz te poslovice mnogo se zaključaka može izvesti.

Reči zahvalnosti

Za ovu knjigu veliku zahvalnost dugujem Emiru Kusturici. Knjiga je nastala, moglo bi se reći, igrom slučaja, kada me Emir zamolio da umesto njega odem na jedno putovanje u Rusiju. Otišao sam na to putovanje, napisao nekoliko priča, nekim ljudima u Rusiji te priče su se dopale, i onda se rodila ideja da od svega napravimo knjigu – Rusija očima stranca – pravoslavca. Zahvalnost dugujem senatoru Anatoliju Ivanoviču Lisicinu, članu Gornjeg doma ruske Dume  kao i velikom ruskom dobrotvoru Viktoru Ivanoviču Tiriškinu, čoveku koji nosi  odlikovanja Putina i dvojice ruskih patrijaraha, kao i ruskom kolegi, novinaru Dmitriju Karabčukovu koji me pratio na većini putovanja.

Tišina i zvona za mornare

Nigde tišina tako rečito ne priča kao na Bratskom groblju. Retko gde je veza između živih i mrtvih tako jaka. Svako od onih koji žive dole u gradu ima nekoga ko je gore na bregu, i svako od onih  gore na bregu ostavio je deo sebe među onima dole u gradu. Te konce niti je ko kad prekinuo niti će ih prekinuti. -Naša Vera, medsestra, ona je još i srećna. Njeno ime je ostalo na kamenu, da se pominje u crkvi, na molitvi. Hiljade je ovde i desetine hiljada bezimenih – kaže starica kraj Verinog groba. Par metara dalje sahranjen je kapetan Volkov, pa komandir voda Burin…I tako čitavo groblje. Sve brat do brata, drug do druga, mladost kraj mladosti. Groblje je otvoreno 1854. godine za vreme Prve odbrane Sevastopolja. Tada je ovde sahranjeno možda 50.000, možda 70.000 ljudi. Put kojim se stiže do Nikoljske crkve koja je na brdu, na vrhu groblja umanjena je kopija puta kojim je Hrist izašao na Golgotu. A crkva na vrhu simbol je pobede, vaskrsenja, večnog života. Kad od ulazne kapije krene stazom ka Nikoljskoj crkvi, svako uzbrdo ponese svoj krst. Svako se suoči sa sobom i svojom prolaznošću…(odlomak iz priče o Bratskom groblju u Sevastopolju na Krimu  na kome počivaju poginuli za Rusiju u proteklih 300 godina).

Ostavite odgovor