Pocetna BORN IN THE UE Užičanka dr Vesna Jovićević (Gukić) u Švedskoj: Ko želi – nađe način

Užičanka dr Vesna Jovićević (Gukić) u Švedskoj: Ko želi – nađe način

1775
1
Podelite

Kada mi je profesor Obućina sa Očne klinike u Beogradu pisao preporuku za rad u Skandinaviji, našalio se rekavši: ”Tebi je najbolja preporuka to što si Užičanka!“

Užičanka Vesna Jovićević, kao Vesna Gukić odrasla je u Užicu, koje je napustila pre više od dvadeset godina. Danas je primarijus oftalmolog u švedskom Hudiksvalu i jedna je od retkih ljudi koji mogu da kažu da bi, kada bi se ponovo rodili, sve isto radili. Vremena joj uvek nedostaje – za čitanje i pisanje, a kao majka troje dece, u jedno je sigurna – da je ljubav nikad nije zaobišla. Sa tom parolom, uz veru u sebe i optimizam, ona živi, radi, piše… gde god da je, a sada je u Švedskoj gde je njen dom, dok je u Užicu ostavila deo srca.

Kada si shvatila da je vreme da napustiš Srbiju?

Srbiju i Užice sam napustila već 1998. godine, posle par godina rada u užičkoj bolnici. Slušajući srce otišla sam u Crnu Goru, u Podgoricu, gde me je čekala ljubav iz studentskih dana. Moje želje da za vreme rada u rodnom gradu, dobijem specijalizaciju iz oftalmologije, nisu urodile plodom niti naišle na razumevanje ljudi koji su tada bili na čelu bolnice. Znala sam da ću biti očni lekar kad tad i nisam prihvatala transfuziologiju, epidemiologiju… Radila sam u prijemnoj službi, kao mlad i neiskusan lekar. Tu sam ”pekla zanat”, doživela mnogo lepih i manje lepih stvari, upoznala se sa tragičnim sudbinama pacijenata, učila od kolega i iskusnih medicinskih sestara, družila se, radovala i čekala trenutak da pređem na viši sprat tj. očno odeljenje. Nisam ga dočekala i shvativši da je vreme da mislim na porodicu, spakovala sam kofere i otišla. Godinu dana kasnije dobila sam Nađu, sada dvadesetogodinju devojku koja se pre tri godine odselila od kuće i kako to u Skandinaviji biva – otišla u veći grad. Ono što sam svim srcem želela, dočekala sam posle par godina rada u Domu zdravlja. Potpisala sam papir koji me je vodio ka dugo željenom cilju – da se duboko zagledam u nečije oči i tamo otkrijem sve što se otkriti da. Tri od četiri godine specijalizacije provela sam na Univerzitetskoj očnoj klinici u Pasterovoj u Beogradu i to su bile najlepše godine mog školovanja. Negujem prijateljstva koja su tamo nastala, a sa kolegama koji se bave zadnjim segmentom oka – mrežnjačom, srećem se na internacionalnim kongresima bar jednom godišnje. Zašto sam napustila svoju zemlju? O tome bih mogla pisati satima. Ako zanemarim da je moj posao u to vreme bio jako loše plaćen, što sam kompenzovala pečalbareći po optikama i trošeći znanje pišući recepte za naočare (što u Švedskoj i razvijenim zemljama rade za to školovani optičari), nemogućnost napredovanja u službi, učenja novih stvari i stalno čekanje da na mene ”dođe red”, učinilo je da se odlučim na ovaj korak. Ne želim da preskočim ni političku nestabilnost u zemlji, korupciju u zdravstvu i sve što se duboko kosilo sa mojim moralnim načelima i vaspitanjem – tek nije bilo teško doneti odluku da se digne sidro.

U Švedsku smo došli znajući za grupu ABBA, Ikeu, Volvo, Bjerna Borga i Pipi dugu čarapu – što nije bilo neko veliko znanje. Jezik nismo znali, običaje još manje. Stigli u najmračnije doba godine sa nekoliko kofera, onaj sa knjigama je bio najteži, otpala mu je drška prilikom ubacivanja u avion. Znala sam da ćemo uspeti, entuzijazam za učenje sam oduvek imala, o veri u sebe da ne govorim. Ako i ne ostanemo, računam, naučićemo novi jezik, upoznati drugu kulturu, a to je samo plus i što stručnjaci kažu – smanjuje rizik od nastanka demencije, što nije mala stvar. Šalu na stranu, srce me je uvek vodilo, glava je srce pratila, u ono u šta se upustim unosim celu sebe, bez zadrške, pa da sam znala da uspeh neće izostati. I nije. Par godina kasnije mi smo u rukama imali švedske specijalističke diplome, znanje jezika, prijatelje među Skandinavcima i jedan sasvim drugačiji, zdraviji pogled na život i ljude.

Zašto baš Švedska?

U Švedskoj su živele naše kolege Komazeci koji su pre odlaska u Skandinaviju radili u užičkoj bolnici, a Milovan je bio radiolog kao i moj muž. U to vreme je potreba za radiolozima bila velika. Šta drugo da mudra Užičanka uradi nego da ”gurne Filipa u vodu” a onda se i sama pridruži plivajući ka cilju svom snagom. Kada mi je profesor Obućina sa Očne klinike u Beogradu pisao preporuku za rad u Skandinaviji, našalio se rekavši: ”Tebi je najbolja preporuka to što si Užičanka!” Surčin smo napustili na Svetu Petku, 27. oktobra 2006. i taj dan se u mojoj kući slavi već 12 godina.

Kako je tekao profesionalni razvojni put u Švedskoj?

Za nekoliko godina rada ovde postala sam stručnjak u oblasti zadnjeg segmenta oka – medicinske retine, postala överläkare, tj. primarijus. Bavim se lečenjem staračke degeneracije žute mrlje i laserskim lečenjem promena na oku uzrokovanih dijabetesom. Usuđujem se da kažem, koliko god to nekome paralo uši, da sam došavši ovde za nekoliko godina naučila ono što ne bih u svojoj zemlji mogla ni za par decenija. Na tome sam Šveđanima neizmerno zahvalna. Svoj posao obožavam, da se opet rodim, bila bih oftalmolog. Kolege kažu da sam stručnjak, što bi moja majka rekla: ”Nije moje da te hvalim”, a Bogu sam zahvalna što mi nikada nije stao na put i sprečio me u onome što sam namerila. Satisfakcija mi je kada kolege sa drugih klinika traže moje mišljenje, kada mladi lekari urade tretman laserom bolje od one koja ih je tome učila, kada pacijent jedva izgovarajući moje prezime, traži da ga ja pregledam. Mogućnost da pređem na univerzitetsku kliniku mi se ukazala nedavno, no ta je odluka za sada odložena i mislim da je ispravna.

Koliko se švedski zdravstveni sistem razlikuje od srpskog?

Drastično se razlikuje. Red i poredak je ono što se ovde često čuje i te reči opisuju sve. Tri meseca unapred svaki lekar zna raspored, pacijenti su par meseci unapred zakazani i ako ne radite u dežurnoj ambulanti – iznenađenja nema. Radni dan počinje u 7.45, završava se u 17.15, uz neplaćenu jednočasovnu pauzu za ručak. Majke koje imaju decu mlađu od 8 godina imaju pravo da rade i do 30 % manje. Posle 17.15 posao ostaje iza vas i nikome ne pada na pamet da vas uznemiri.

U početku mi je bila fascinantna želja kolega da pomognu, da nesebično prenesu svoje znanje. Umeju da kažu: ”Pitaj, nema glupih pitanja!” Nikada vas neće potceniti, niti propustiti da vas pohvale. Na tabli koja prikazuje dnevni raspored je magnet sa ”osmehom” – stavlja se uz ime lekara/sestre koji su tog dana pohvaljeni od strane pacijenta, kolege… Smem li da se pohvalim i kažem kraj čijeg je imena vrlo često? Na lekarskim sastancima pričamo o uspesima, ali i o neuspesima.

Ljudski je grešiti, a o greškama se javno priča, da se ne ponove. „Pacijent u fokusu“ čujete svaki dan i zaista je tako. Ulaže se u prevenciju, a ako do bolesti dođe – radi se sve da se komplikacije svedu na minimum. Zna se da jedan slep čovek košta društvo mnogo, pa se sve radi da do toga ne dođe. Svaka, i najmanja bolnica ima istu opremu kao ona u najvećim zdravstvenim centrima poput Upsale ili Stokholma. Moj grad Hudiksvall je mali grad na obali Baltičkog mora, 300 km severno od Stokholma, ima do 25.000 stanovnika, ali bolnici pripada područje od oko 100.000 ljudi. Švedskoj je u interesu da stanovništvo dobije istu pomoć svuda, pa se samo najkomplikovaniji slučajevi šalju u velike klinike. Hijerarhije poput one u eks Jugoslaviji nema. Šveđani su na vreme shvatili da je svaka karika u lancu jednako bitna, te se nikako ne može reći da je specijalista bitniji od specijalizanta ili medicinske sestre. Svi sarađujemo u interesu onoga ko je došao da zatraži pomoć. Uloga medicinske sestre u tom lancu je gotovo jednako bitna kao i lekara koji donosi odluku i primenjuje lečenje. Persiranje je ukinuto još sedamdesetih godina, strahopoštovanje ne postoji, mladi lekari imaju mentore od prvog dana školovanja, pa je razmena znanja stopostotna. Znanje se nesebično deli, a moram se pohvaliti da sam već nekoliko godina birana za najboljeg mentora od strane mladih kolega.

Kakav je za život grad Hudiksval?

Moj grad zovu i Glada Hudik ili Srećni Hudik – po pozorišnoj trupi Glada Hudik Teatar, koju čine mahom ljudi ometeni u razvoju, rođeni sa nekim hendikepom, koji su uz fenomenalno vođstvo nekolicine ljudi iz ovog grada, postigli uspeh i nastupali čak i na Brodveju, što je dokaz da ništa nije nemoguće. Ova moja nova zemlja tzv. „lagom“ (taman) zemlja je država u kojoj sreću mogu naći svi, nezavisno od koeficijenta inteligencije, obrazovanja, statusa. Ovo je zemlja koja pruža nebrojene mogućnosti, zemlja jednostavnih ljudi, okrenutih prirodi, njenom očuvanju i normalnim ljudskim vrednostima. Šveđani ne ističu statusne simbole, jednostavni su, nikada na osnovu izgleda ne možete pretpostaviti radi li se o lekaru, inženjeru ili običnom radniku. Oni se titulama ne razmeću, neće vas dovesti u neprijatnu situaciju nedoličnim pitanjima, pustiće vas i da izgovorite glupost ne ponizivši vas, ali će vam na kraju staviti do znanja koji je put ispravan.

Emocije i zapažanja često izražavaš u pisanoj reči, koja oslikava način na koji se sećaš prošlosti, odrastanja, porodice. Koliko često razmišljaš o Užicu, kako ga „osećaš“ kada nisi tu?

Obožavam da čitam i pišem, uvek mi za to fali vremena. Volela bih da moj dan traje duže od 24 sata. Malo spavam, dosta radim i uvek mi nedostaje par sati. Majka sam troje dece, nije lako uskladiti posao, porodične obaveze i hobi. Luka i David su mali, živahni decaci, ove godine pune 9 i 8 godina, pa nekada pišem u pauzi za ručak, u vozu, kada se ideja rodi, naiđe misao, uspomena na nekoga, na detinjsto kod bake na selu, sećanje na oca koji je nepovratno otišao u svojoj 55 godini, sećanje na ljubav, neku mirisnu lipu, užički suton, zagrljaj, miris majčine kuhinje i sveže skuvanog džema od šljiva… Jako pamtim neke poglede, mirise, dodire i trudim se da to sačuvam u svojim pričama.

Jako volim svoj rodni grad, ulice, mirise, volim ljude i rado se vraćam. Tu živi moja majka, još me nisu zaboravile stare komšije iz nekadašnje ulice Miloša Markovića 1, tj. vojnog solitera iznad Treske. U Užicu je moj brat i njegova porodica, na Dovarju je grob moga oca, tu su i rođaci, a nadasve moji gimnazijski prijatelji sa kojima se svaki put sretnem. Kad imate ljude koji dele sa vama sećanja, razumeju poglede i osmehe bez reči, onda im se uvek rado vraćate. O povratku za sada ne razmišljam. Za dvadesetak dana mi je 50. rođendan, najbolje godine i još toliko toga mogu da dam švedskoj oftalmologiji. U Švedskoj je moja kuća, moj dom, u Užicu je deo mog srca, a moje je srce veliko, pa je lako pomiriti želju i realnost. Jer, ko želi – nađe način!

Koliko emotivnost i racionalnost moraju biti ravnopravni da posustajanje ne bi postalo opcija?

Jako sam emotivna, na mahove impulsivna, razdragana – mozak zadihano prati srce, ali sam i racionalna. Jedino me jako zaboli je nepravda, a ovde je toga jako malo. Ne odustajem nikada. Bilo je trenutaka kada se činilo da neće ići kako sam naumila, trenutaka bola u privatnom životu – ali sam iz toga izlazila jača i spremnija da uspem. Tako sam, kada mi nije uspevalo da dobijem drugo dete, rekla sebi ”postoji i drugi način” i od toga dana sam znala – imaću još jednu bebu u naručju. Luka je stigao u moje ruke posle dve veštačke oplodnje, a kad sam u jednom trenutku zaželela i treće – dogodio se David. Došetao je tek tako – znajući da će stići u Vesnine sigurne ruke. Negde u dubini duše znam i ponavljam ”Mene ljubav nikad nije zaobišla”.

1 komentar

  1. Treba što više ovakvih tekstova, da što više mladih i obrazovanih napuste Užice i Srbiju, to je naša budućnost. Dajte ljudi malo manje reklamiranja Nemačke, Švedske, Beograda, ako mladi već odlaze ne moramo im mi pokazivati put. Hoće li naš grad postojati za dvadeset godina?

Ostavite odgovor