Pocetna BORN IN THE UE Užičanka, dr Ivana Milojević, lekar u Vašingtonu: O porodičnoj geografiji

Užičanka, dr Ivana Milojević, lekar u Vašingtonu: O porodičnoj geografiji

2605
0
Podelite

Iz naše kuhinje se često širi miris punjenih paprika, Štarkove čokoladne bananice ispadaju iz torbe za ručak, proslavlja se uz Jutjub kanal Dejana Petrovića, ali žudnja za komplet lepinjom ne jenjava, a teško padaju propušteni rođendani, slave i svadbe…

Užičanka Ivana Milojević je specijalizaciju iz interne medicine započela kao novopečena supruga, a tri meseca kasnije postala i majka. Napredak joj je dao energiju da radi do samog porođaja i da se vrati na posao nakon četiri nedelje. Sada, kada je lekar u George Washington University Hospital u Vašingtonu je „sve na svom mestu“, iako trešnje u beharu iz rodnog kraja mirišu opojnije od vašingtonskih, a lubenica se i dalje najbolje hladi u dedinom bunaru…

Kako si samo dve godine od završetka Medicinskog fakulteta u Beogradu počela da radiš u Baltimoru?

Mislim da sam još od osnovne škole naslućivala život u inostranstvu, ali nikada nisam maštala o jednom, savršenom mestu. Još uvek bih volela da u nekom trenutku mogu svaki kontinent da nazovem svojim domom. Konkretnije, nakon završetka studija, Amerika je od svih zemalja engleskog govornog područja imala najmanje barijera za ulazak mladih lekara iz inostranstva, pravila profesionalnog napredovanja su bila mnogo jasnije definisana nego u Srbiji, nije postojala jezička barijera, i možda najvažnije, moj najbolji prijatelj, a sada suprug, je u tom trenutku specijalizairao internu medicinu u Baltimoru.

Amerika je od svih zemalja engleskog govornog područja imala najmanje barijera za ulazak mladih lekara iz inostranstva, pravila profesionalnog napredovanja su bila mnogo jasnije definisana nego u Srbiji, nije postojala jezička barijera, i možda najvažnije, moj najbolji prijatelj, a sada suprug, je u tom trenutku specijalizairao internu medicinu u Baltimoru.

Kako pamtiš prve trenutke u drugoj zemlji, novom domu, novom poslu…?

To je bio daleko najteži i najuzbudljiviji period mog života. Specijalizaciju iz interne medicine sam započela kao novopečena supruga, a tri meseca kasnije sam postala i majka. Prva godina specijalizacije, takozvani internship, je naporna, radi se u proseku po 80 sati nedeljno na sticanju praktičnih znanja i veština koje suštinski diferenciraju svršenog studenta medicine od mladog lekara. Napredak koji sam ostvarivala svakog dana dao mi je energiju da radim do samog porođaja i da se vratim na posao nakon četiri nedelje, što moram priznati ovde i nije takva retkost. Daleko od idealnih okolnosti, dala sam sve od sebe i uz malo sreće i neizmernu podršku porodice sve je došlo na svoje mesto.

Ubrzo si počela da radiš u Vašingtonu na Pulmologiji – intenzivnoj nezi?

Posle specijalizacije iz interne medicine u Baltimorskoj bolnici Sinaj (Sinai), bila mi je čast

Ivana sa sestrom

da provedem tamo dodatnu godinu kao šef specijalizanata, nakon čega sam započela subspecijalizaciju iz plućnih bolesti i intenzivne nege na Univerzitetu George Washington u Vašingtonu. U američkom zdravstvenom sistemu, specijalisti interne medicine, anesteziologije, hirurgije i urgentne medicine mogu da subspecijaliziraju u oblasti intenzivne nege. Specijalisti interne medicine takođe mogu da subspecijaliziraju u oblasti pulmologije. Budući da se intenzivna nega tradicionalno vezivala, između ostalog, za mehaničku ventilaciju, postoje i brojni kombinovani subspecijalistički programi iz plućnih bolesti i intenzivne nege, nakon završetka kojih lekar postaje subspecijalista obe oblasti. Moje trenutne ambicije vezane su za ostanak na Univerzitu George Washington, gde ću nakon završetka subspecijalizacije raditi kao Assistant Professor of Medicine, što je najpribližnije zvanju docenta u našem obrazovnom sistemu. Tako ću početi da se ostvarujem i u ulozi edukatora.

Havajska svadba

Američki zdravstveni sistem je i hvaljen i kritikovan sa raznih strana. Kako ga ti doživljavaš i šta ga najviše razlikuje od srpskog?

Na mene je kao mladog lekara na početku specijalizacije prvo ostavila utisak emocionalna

*bronhoskopija

investicija starijih kolega u moj napredak. Praksa deljenja znanja i veština na svakom koraku je pervazivna, što na žalost nije bio slučaj u Srbiji. U bolničkoj praksi, dostupnost dijagnostičkih i terapijskih metoda je neuporediva, rekla bih, sa bilo kojom drugom zemljom na svetu. U tom smislu, postavljanje i najteže dijagnoze je ograničeno ekspertizom lekara i trenutnim razvojem struke, gotovo nikada resursima, što je za lekara u treningu neprocenjivo. Isto važi i za bolničko lečenje. S druge strane, u ambulatornim uslovima i najosnovnija zdravstvena zaštita zavisi od toga da li pacijent ima zdravstevno osiguranje koje može biti prilično skupo. Naravno, postoje ogromne varijacije među saveznim državama i njihovim socijalnim programima. Na globalnom planu zdravstvo je izuzetno lukrativna industrija, kojom dominiraju farmaceutske i osiguravajuće kompanije. Dodatni negativni aspekti medicinske prakse u Americi su litiginozna kultura koja vodi u defanzivnu medicinu, nepotrebne testove i hipertrofiju medicinske dokumentacije, kao i kulturološko odbacivanje smrti kao prirodnog fenomena.

Kakav je Vašington za svakodnevni život? Da li ti prija više nego Baltimor?

Posle Užica, Baltimor je sledeći grad koji sam doživela kao svoj, a interesantno je da sam odrastajući često slušala o njemu od svog oca, koji se rado sećao srednjoškolskog prijatelja, Srba Stamenkovića, koji je završio fudbalsku karijeru baš tu. Najseverniji grad Juga, Charm City karakteriše mentalitet gostoprimstva otelotvoren u izrazu Hon (skraćeno od Honey, izgovoreno malo kroz nos, teško prevodivo ali intuitivno odmah razumljivo), najbolja torta od kraba i zanimljiva istorija. Vašington je kosmopolitski grad širokih bulevara koji nose imena Američkih saveznih država, bez visokih zgrada (Washington Monument i dalje dominira panoramom) prepun zelenila, besplatnih muzeja, turista, etničkih restorana, nedokučivih kružnih tokova, u kome, čini se, svi šetaju, džogiraju ili voze bicikle. Grad diplomata, ambasada, političkih intriga, fenomenalnog vatrometa, u kome se može čuti svaki jezik i videti svaka zastava. Grad koji me je podsetio kako miriše proleće, čist, svetao, idealan za porodični život. Jedinstven, i skup.

Cherry Blossom Brunch sa kolegama i porodicom

Koliko se se sve to razlikuje od života na kakav si navikla u Srbiji?

Poslednje poglavlje mog života u Srbiji obuhvata studije u Beogradu tokom kojih sam upoznala supruga i provela nezaboravne trenutke u studentskom domu Lola. To je bilo i vreme fluksa, krhi balans svemoći ranih dvadesetih i frustracija koje je nametao život u Srbiji. Tek započinjući proces nostrifikacije sam osetila da ponovo imam kontrolu nad svojim profesionalnim životom, i od tada je kormilo ostalo u mojim rukama. Američko društvo je daleko od savršenog, ali ono što mi prija je postojanje stabilnog sistema koji poštuje profesionalne rezultate i u individualnom i u timskom kontekstu. Drugi aspekti života ovde koji mi se dopadaju su multikulturalnost, posebno izražena na Istočnoj i Zapadnoj obali, raznolikost među saveznim državama i zabrana pušenja na javnim mestima koja se zaista i poštuje. Što se tiče svakodnevne organizacije života, Vašington za razliku od većine američkih gradova dozvoljava evropske ekstravagancije poput šetnje ili pristojnog gradskog prevoza od kuće do posla, uz espreso i svež kroasan iz pekare.

Koliko često dolaziš u Užice, koliko kada nisi tu razmišljaš o njemu?

Od dolaska u Ameriku bila sam samo dva puta, poslednji put na proleće 2016. To svakako

Starija ćerka često s ponosom ističe da je ona sâma iz Baltimora, seka iz Vašingtona, tata iz Jagodine, a mama iz Užica, i nepogrešivo mi ta jednostavna objava porodične geografije izmami osmeh na lice. (na slici: Ivanini roditelji sa unukama)

nije odraz nedostatka želje već posledica tempa života. Vreme koje prebrzo teče u Srbiji delimo između Užica, Jagodine i Beograda, i uvek zafali za bar još jednu kafu na Trgu ili šetnju Velikim Parkom. Moja sestra, koja gradi svoj život u rodnom gradu, mi neizmerno nedostaje, i u tom kontekstu razmišljam o Užicu svakodnevno. Presrećna sam što roditelje viđam često i što im prija Amerika, ali mi nedostaju stričevi i strine, ujaci i ujne, tetke i teče, rođaci i njihova deca. Svakako da tehnologija u značajnoj meri premošćava Atlantik, iz naše kuhinje se često širi miris punjenih paprika, Štarkove čokoladne bananice ispadaju iz torbi za ručak, proslavlja se uz Jutjub kanal Dejana Petrovića, ali žudnja za komplet lepinjom ne jenjava, a teško padaju propušteni rođendani, slave i svadbe… Volela bih da moje ćerke provedu poneki raspust sa babom i dedom, potajno se nadajući perfektnoj upotrebi padeža tokom prepričavanja doživljaja sa Rajskih ili branja borovnica na Tari. U najromantičnijim vizijama igra se i lastiš u dvorištu!

Koliko je Užice danas drugačije u odnosu na grad u kome si odrastala?

Mislim da je promena percepcije neminovna s obzirom na vremensku distancu, ali je vrlo teško razlučiti subjektivno i objektivno. Najkonkretnije, malo je poznatih lica na ulicama, retko ko od gimnazijskih prijatelja živi u Užicu, roditelji su u penziji. Prepoznam poneku dragu, sada izbledelu zgradu i Vrutci nisu više osnovna destinacija za kampovanje, ali trešnje u beharu mirišu opojnije od mnogo poznatijih vašingtonskih, a lubenica se još najbolje ohladi u dedinom bunaru.

Imaš li želju da se vratiš?

Intimno nemam želju da se vratim, upoznala sam tek malecni deo sveta, radujem se novim uzbuđenjima. Užice ostaje integralni deo mog identiteta, grad u kome sam najduže živela i najsmelije sanjala. Starija ćerka često s ponosom ističe da je ona sâma iz Baltimora, seka iz Vašingtona, tata iz Jagodine, a mama iz Užica, i nepogrešivo mi ta jednostavna objava porodične geografije izmami osmeh na lice. Sa pragmatične strane, ono čime se profesionalno bavimo i suprug i ja trenutno nije moguće u Srbiji.

Ostavite odgovor