Pocetna BORN IN THE UE Užičanka Marija Lazić, muzički supervizor za nemačku kruzer kompaniju „Aida“: Njeno Užičanstvo,...

Užičanka Marija Lazić, muzički supervizor za nemačku kruzer kompaniju „Aida“: Njeno Užičanstvo, Majka Mara

657
0
Podelite

Najviše mi prija da delim scenu sa ljudima sa dobrom energijom, nebitno da li je to velika bina ili neki sobičak u kom kreiramo muziku za našu dušu

Užičanka Marija Lazić, rođena u porodici koja voli i ceni muziku, od prvih muzičkih koraka imala je neophodnu podršku da ljubav prema ovoj umetnosti pretoči u životni poziv. Sada je muzički supervizor za nemačku kruzer kompaniju „Aida“, sa velikim bendovima nastupala je na Beogradskom džez festivalu, Gitar art festivalu, sa Big Bendom RTS-a, u Kolarčevoj zadužbini, SKC-u, ali i u Carnegie Hall-u u NJujorku… Osim niza bendova i muzičara sa kojima je sarađivala, Marija je posebno posvećena autorskom projektu „Majka Mara“, čije ime slikovito govori i o njenom talentu i umeću. NJoj nije važno da li je na velikoj sceni, pred mnogobrojnom publikom ili u svojoj sobi, već da muziku stvara zajedno sa ljudima sa dobrom energijom, sa kojima se razume. Neretko je upravo takve trenutke imala baš u Užicu, za koje, iako je obišla neke od najlepših svetskih destinacija kaže da „nigde nije kao kod kuće“.

Muzika je u tvom svetu bila oduvek prisutna, što je važno i iz perspektive podrške od porodice i okruženja u kome se umetnost kao životni poziv posmatra kao hazarderski potez?

Moj otac se bavi muzikom, a i stariji brat je išao u muzičku školu tako da se muzika sama nametnula u mom životu. Podrška porodice je uvek bila prisutna, bez njih se verovatno ne bih bavila poslom kojim se bavim danas.

Najviše mi prija da delim scenu sa ljudima sa dobrom energijom, nebitno da li je to velika bina ili neki sobičak u kom „jammujemo” za našu dušu. Prošle godine sam nastupala sa Queen Real Tribute bendom u Sava Centru u Beogradu i u Lisinskom u Zagrebu. Velike bine, svetla, ozvučenje, pune sale, publika, simfonijski orkestar – ali nezaboravni trenutak za mene je bio kada smo basista Ivan, gitarista Nenad i ja improvizovali par minuta pred kraj “Crazy Little Thing Called Love“. Za takve trenutke živim muziku.

Koliko su te prvi samostalni koraci i srednjoškolsko obrazovanje van Užica pripremili za ono što je usledilo u tvojoj karijeri?

Odlazak u Beograd sa 15 godina bio je velika životna i profesionalna škola. Imala sam mentore koji su znali da me usmere na pravi put, ali svaku odluku morala sam da donesem sama. Mislim da je to zapravo bio dugotrajan proces rada sa profesorima koji su svoju ljubav prema muzici prenosili na mene, školovanja, uspeha, padova, nastupa…

Kada si shvatila da je džez dobar način da se izraziš kroz muziku?

Onog trenutka kada sam videla koliki deo te muzike je zapravo stvaranje u trenutku uz neizostavnu komunikaciju sa ljudima sa kojima sviraš i kreiraš tu muziku.

Nastupala si na niz velikih festivala, sa velikim orkestrima, na važnim koncertima – na Beogradskom džez festivalu, Gitar art festivalu, sa Big Bendom RTS-a, u Kolarčevoj zadužbini, SKC-u, čak i u Carnegie Hall-u u Njujorku…  Da li ti više prijaju takvi nastupi ili klupska atmosfera, koju neretko deliš i sa publikom u Užicu?

Najviše mi prija da delim scenu sa ljudima sa dobrom energijom, nebitno da li je to velika bina ili neki sobičak u kom „jammujemo” za našu dušu. Prošle godine sam nastupala sa Queen Real Tribute bendom u Sava Centru u Beogradu i u Lisinskom u Zagrebu. Velike bine, svetla, ozvučenje, pune sale, publika, simfonijski orkestar – ali nezaboravni trenutak za mene je bio kada smo basista Ivan, gitarista Nenad i ja improvizovali par minuta pred kraj “Crazy Little Thing Called Love“. Za takve trenutke živim muziku.

Kakvo je iskustvo bilo učešće u emisiji „Ja imam talenat“ u kojoj si se plasirala u polufinale?

“Ja imam talenat“ bio je debitantski nastup na nacionalnoj frekvenciji i prva velika produkcija sa kojom sam sarađivala. U tom trenutku to je bio maksimum iskustva i znanja koji sam mogla da donesem prilikom nastupa. Zbog toga sam ponosna na sebe. Doneo je potvrdu da treba da se bavim muzikom i da stvaram svoju.

Šta ti je novo doneo rad u Narodnom pozorištu u Beogradu?

Bilo je divno svakog jutra odlaziti u to impozantno zdanje, svirati lepu muziku za baletske umetnike i gledati lepe i posvećene ljude koji rade ono što vole. Da nije bilo problema sa isplatama honorara i raznih štrajkova zbog nezadovoljstva umetnika, to bi bio posao iz snova. Ovako je bilo zanimljivo iskustvo ulaska u svet odraslih i svih problema koji taj svet sobom nosi.

Stvarala si i stvaraš, između ostalog, sa bendovima Mr. Clean iz Velike Britanije i Beyonce Tribute Band… Po čemu je „Majka Mara“ poseban?

Prva dva benda su ‘cover’ bendovi, koji rade obrade, a ‘Majka Mara’ je autorski projekat. Trenutno se čeka nastavak rada i snimanja, te i angažmana benda. Jedva čekam da predstavim svoje ideje publici.

Kako si postala muzički supervizor za nemačku kruzer kompaniju „Aida“?

Razni zabavni i rekreativni sadržaji ostavljaju utisak da si u nekom omanjem gradu koji noću putuje i svakog jutra uplovljava u novu luku. Dosta je ljudi različitih kultura, nacija, godina i profesija i zna da bude baš intenzivno. Upoznala sam zanimljive ljude i stekla nekoliko vrlo bliskih prijatelja. Imam utisak da su ta prijateljstva među članovima posade slična onima iz vojske.

Pomalo iznenada. Izašla sam na audiciju sa osmočlanim bendom sa kojim je trebalo da idem na brod. Već na prvim probama videla sam da je osam ljudi preveliki izazov za rad i život na brodu, koji je sam po sebi vrlo dinamičan.

Odlučila sam da izađem na audiciju sa njima sa idejom da odstupim od benda nakon toga. Ljudi iz kastinga su se zainteresovali za mene kada su čuli da sam školovani muzičar, da čitam note i da mogu da držim probe glumcima/pevačima u pozorištu na kruzeru. Organizovali su audiciju za mene u Hamburgu i dobila sam posao.

Život na brodu je verovatno prepun specifičnosti, koje ga čine posebnim i uzbudljivim. Da li uživaš u njima?

Spektar ljudi i poslova na brodu je veoma širok. Kruzeri na kojima sam ja bila imali su 3000 odnosno 1500 ljudi (od toga 2400 gostiju i 600 članova posade, odnosno 1200 gostiju i 300 posade). Sistem je veliki i da bi funkcionisao svako mora znati tačno šta je njegova obaveza.

Za muzičara na brodu posao se smatra jednim od lakših, samim tim što radimo 5 – 6 sati dnevno. Moj posao je da nadgledam svaku predstavu u pozorištu i budem sigurna da je muzičko izvođenje na visokom nivou. Ako nešto ne štima, radimo probe i ispravljamo greške. Pored toga nastupam u piano baru ili bilo gde na brodu gde ima potrebe za muzičkim sadržajem.

Razni zabavni i rekreativni sadržaji ostavljaju utisak da si u nekom omanjem gradu koji noću putuje i svakog jutra uplovljava u novu luku. Dosta je ljudi različitih kultura, nacija, godina i profesija i zna da bude baš intenzivno. Upoznala sam zanimljive ljude i stekla nekoliko vrlo bliskih prijatelja. Imam utisak da su ta prijateljstva među članovima posade slična onima iz vojske.

Što se tiče destinacija, plovila sam sam od Hamburga pa zapadnom obalom Francuske, Španije i Portugala do Kanarskih ostrva, zatim zemlje na Baltičkom moru. Poslednji kruz je bio zaista epski – od Australije, preko čitave Azije pa sve nazad Sueckim kanalom do Grčke.

Taj uzbudljivi život verovatno ne dozvoljava mnogo odmaranja, ali  nameće se i pitanje – šta je za tebe najbolji odmor, s obzirom da živiš i radiš tamo gde drugi odmaraju?

Uz muziku uspevam da spojim putovanje i posao. Nije baš mnogo putovanja gde idem samo da odmaram, ali shvatila sam da mi ta kombinacija odmora i muziciranja zapravo najviše i prija.

Uz sva ta iskustva, da li je Užice i dalje najdraži dom?

Naravno! Ima par nekih mesta kao što su Beograd, Kotor ili Chamonix koja su za mene posebna i u koja se rado vraćam, ali nigde nije kao kod kuće. Nedavno me je jedan prijatelj nazvao ‘Vaše Užičanstvo’, mislim da nema bolje titule.

Ostavite odgovor