Pocetna Kultura Da sam bolje živeo- sada ne bih bio živ

Da sam bolje živeo- sada ne bih bio živ

217
0
Podelite

U zbirci Memoarske građe koja se čuva u užičkom Arhivu, zabeležena su sećanja sada pokojnog Jovana Rosića (Užice 24. jun 1912– 5. jul 2004). Jovanov otac Milija, rodom je bio iz Negbine, dok mu je majka bila Užičanka. Brojne dane detinjstva proveo je radeći u kafani svog ujaka u Srebrenici. Bio je najstarije muško dete u porodici Rosića i posle smrti oca užičkog opančara i solunskog borca, morao je brinuti o majci braći i sestrama. U Užicu je otvorio berbernicu 1935, koja je radila do 1941. godine, i u njoj je proveo nekoliko srećnih godina života i rada.

Poslednje tri godine svog života pok. Jovan Rosić gotovo redovno je dolazio u Istorijski arhiv u Užicu, gde je svoja bogata sećanja i iskustva ostavio zabeležene na 252 strane kucanog teksta, koja se čuvaju u Zbirci memoarske građe. Sećanja je zabeležio arhivski savetnik Mile Čarapić. Kada govori o sebi, pri kraju svojih iznetih biografskih podataka navodi: „Imam 88 godina. Težak je to život bio, gorak ponekad, ali da sam bolje živeo, sada ne bih bio živ.“
Iznosimo u delovima sećanja Jovana Rosića, vezana za događaje koji su se zbili u Užicu za vreme Drugog svetskog rata:
„Jednog dana 1941. godine stojim pred svojom berbernicom u belom mantilu. Nema sveta. Kad odjednom jedan mali partizan od 15 godina sprovodi 10 zarobljenih Nemaca- vojnika koji su odrpani i iscepani, neobrijanih i neošišanih, bez obuće. NJih pomenuti partizan sprovodi na rad u Tkačku radionicu- Tkačnicu, u Užicu. Ja ovom partizanu kažem: “Je li hoćeš da ih pustiš da ih častim u kafani“. On kaže: “Hoću“. Ja ulazim u kafanu, za mnom partizan (pomenuti) a Nemci za njim. Žena moga druga – kafedžije se uplašila. Ja naručim da svima donese po rakiju. Ona im natočila pa nosi na tacni. Nemci se zbunili. Jedan od tih Nemaca prilazi meni predstavljajući se da je berberin, pitajući hoću li dozvoliti da se ti zarobljeni Nemci ošišaju i obriju. Osim toga rekao mi je da ima vlastitu radnju u Berlinu, i da će mi se revanširati na taj način što će mi poslati alata. Ja samo govorim na to njegovo izlaganje: “Gut, gut“ ( dobro, dobro).
Ja sam u svojoj radnji imao dva odeljenja. Zarobljene Nemce sam smestio u drugo odeljenje gde ih on sve ošiša i obrije. Bilo je puno vašiju, koje sam i ja sam imao. Takva su bila vremena. Četnici sa velikim bradama su bili puni vašiju, od kojih ja lično nisam mogao da se odbranim. U tom momentu, pošto sam imao pola džaka duvana „Bajnovac“, dajem im svima po jednu šaku duvana u novine, jer nisam imao papira. U tom trenutku čuje se jedna strašna eksplozija. Pomislio sam tada da se srušila nečija kuća. Nemci počeše da drhte. Iziđem pred radnju kad otud od trezora samo grmi eksplozija za eksplozijom. Svet beži. Pitam uspaničene ljude šta je u pitanju, a oni mi odgovaraju da je sve izginulo, i radnici i građani, koji su se krili od bombardovanja u trezorima. Naime, građani su sa celim porodicama dolazili u trezore, gde su se krili od nemačke avijacije, ručavajući tu i ostajući do mraka.
I ja sam posle desetak minuta došao do današnje pekarnice „Sretena Gudurića“ tada Laza Stanića kasina, na današnjem pijacu. U taj trenutak dolazi Slobodan Penezić Krcun na motor bicikli sa mašingeverom. Međutim, on nije prilazio trezorima, jer tamo su samo odjekivale eksplozija za eksplozijom. Posle kad su se te eksplozije smirile nastupilo je vađenje leševa – poginulih. To je strašno bilo.
U jednom momentu me komadant mesta Vukola Dabić pozove iz sobe 11 ili 12 da dođem kod njega. I tada meni Dabić kaže: “Slušaj Jovo ti kao stari Užičanin ćeš da pokažeš gde je otprilike Gmizovića kuća. Tu će vam drug inžinjer pokazati kako se postavljaju i kako se maskiraju te nagazne mine“.

Kad je komšiluk oko Gmizovića kuće na Carini video ljude sa krampovima sa naređenjem da se moraju seliti iz svojih kuća, ljudi su počeli kukati. Mi smo sve lepo uradili kako je to od nas zahtevao inžinjer iz Kragujevca. Međutim, ti građani sa Carine sutradan oko tri sata posle podne dočekali su Nemce i pokazali im gde su bile postavljene nagazne mine. Nemci su pomenute mine demontirali, strpali u kamion i oterali.
Nemci odoše na Zlatibor. Nismo mogli nigde po mraku, već ostanemo u jednoj kući do ujutru. U tome dođe žena Bogosava Bodića, vlasnika hotela „Palas“ iz Užica, i neka Julka pa nam kaže: “Predsednik užičke opštine Andrija Mirković dočekao je Nemce sa ispečenim jagnjetom i prasetom i rekao da slobodno dođemo u Užice i da nikome neće biti ništa. Slobodno ajte, ni dlaka vam na glavi neće faliti“.
Razmišljao sam da li da otvorim radnju ili ne. Ali imao sam znake na radnji da je berbernica, tako da sam morao da radim. I odjednom Nemci počeše da lupaju na vrata, hoće da se briju i šišaju. Prozori su nekako napravljeni, vatra bi naložena u peći, prostorija se zagrejala malo. Navališe Nemci da se briju. Samo govore: “Bandit komunist, bandit komunisti“. Ćutim i brijem, ne govoreći nikome ništa.
Kad bi oko 10 sati izjutra nailaze trojica Nemaca (koje sam častio čašicom rakije i kojima sam dao po šaku duvana Bajnovac, a koji su mi bili obećali poslati alat za brijanje i šišanje), koji su došli da mi se zahvale za učinjene usluge sa moje strane. Kad su došli u moju radnju oni me zagrliše. Puna radnja Nemaca. I ova troica Nemaca pričaju svim ostalim Nemcima u radnji šta sam ja to za njih učinio. I Boga mi, Nemci se odobrovoljiše i počeše da plaćaju.
Kako koji Nemci dolaze, ova trojica svima novim Nemcima pričaju istu priču da sam im to i to uradio. Da sam kojim slučajem suprotno od toga uradio bio bi tada sigurno ubijen. A ja sam ih tada častio rakijom, obrijao i ošišao i dao im po šaku duvana „Bajnovac“. I oni su se meni tako revanširali. Oni su mi se lijepo zahvalili, ali odmah su ih obukli i poslali na ruski front gde su verovatno svi izginuli.

Ostavite odgovor