Pocetna BORN IN THE UE Užičanin Ivan Milojević, u Dubaiju: Toplo, al` standard

Užičanin Ivan Milojević, u Dubaiju: Toplo, al` standard

1099
0
Podelite

Baš u našem kraju je meni omiljeni, srpski restoran „Somun“. Menadžer je moj jako dobar prijatelj i tu se redovno častimo burekom, ćevapima i raznim drugim đakonijama sa naših prostora

Užičanina Ivana Milojevića, posle odrastanja u čarobnim, kasnim sedamdesetim i ranim osamdesetim godinama prošlog veka, na Rakijskoj pijaci, kao i mnoge druge u Srbiji, sačekale su burne i teške devedesete – godine ličnih i društvenih kriza. Tada je odlučio da ljubav prema životinjama uobliči u veterinarski poziv, pa je po završetku fakulteta imao i svoju kliniku. Ipak, kako kaže, posle nekog vremena je shvatio da je pametnije spakovati kofere. Sada je specijalista dijagnostike u klinici za kućne ljubimce u Dubaiju, želju da se vrati u Srbiju ima, ali to nije njegov plan.

Kakve uspomene nosiš iz vremena odrastanja i školovanja u Užicu?

Ovo je egzotično mesto, pa samim tim i mnogo egzotičnih pacijenata. Ranije je toga bilo više. Dovodili su divlje mačke (geparde, lavove), majmune, ptice grabljivice, gmizavce… Sada postoji više specijalističkih klinika i one su te koje pokrivaju većinu tih pacijenata.

Mislim da sam odrastao u najboljim i najlepšim godinama grada Užica. Mnogi će se složiti, i na jednom od najlepših mesta u Užicu. Na Rakijskoj pijaci. Sa plejadom najrazličitijih likova i karaktera koji su to odrastanje najviše i obeležili. Bile su to kasne sedamdeste i rane osamdesete. Gluvaćki potok, zapuštena Crkva Sv. Marka, nana Branino dvorište (zemlja Nedođija za mnoge od nas koji smo imalu tu sreću da se pod krošnjama stoletnog drveća naslađujemo sveže ubranim ribizlama), dvorište dede Svetozara i bake Milene, zamke za golubove, kučići i mačići, pasuljare i trotineti, praćke, radničke barake, a odmah zatim i veliko gradilište kao idealan teren za mnoge nestašluke, škola Dušan Jerković. LJudi, staro Užice i duh starih vremena kao najveći i neizbrisivi pečat, koji danas ume malo i da zaboli, žigne… valjda je to i za očekivati, posle svega, i nas ovako daleko i tih vrednosti danas tako dalekih.

Da li je i naredni period u tvom životu bio tako idiličan?

Nije! Posle osamdesetih, logično, došle su devedesete. Vojska, rat, inflacija, poroci, studiranje, protesti, krize i lične i društvene. Sve samo ne dosadno, na neki iščašeni način. Ipak, sve je to bilo vredno patnje i truda i bez toga ja (kao i mnogi drugi slični meni) ne bih danas bio to što jesam, ako sam. Ne bih ja tu ništa menjao. Osim sebe, polako i pomalo.

Foto: Ivan Milojević

Od dve ljubavi – prema životinjama i prema likovnoj umetnosti, prevagnulo je da prvu nadogradiš obrazovanjem u tom pravcu. Kako pamtiš period studiranja?

Kao jedan izuzetno težak period. Opet se to poklapa sa najgorim periodom u našoj modernoj istoriji, famoznim devedesetim. Veliko razočaranje u fakultetski kadar (čast izuzecima, retkim) kao prvi i vrlo jak utisak, a onda i oduševljenje naukom i spoznaja da je ceo organizam, mikro i makrokosmos perfektan do neslućenih granica i u svakom smislu Božanski harmonizovan. Ljubav prema likovnoj umetnosti se poslednjih godina ostvaruje kroz fotografiju, kojoj sam se prilično ozbiljno posvetio i u kojoj sam pronašao način da se umetnički ispoljim.

Dubai je Njujork Bliskog istoka, mešavina svega, svačega i svakoga. Uređen je po zapadnim principima. Radno društvo se deli na plave i bele kragne. Gradom upravlja vladajuća familija. Kako nikada nisu bili bogati naftom, za razliku od ostalih emirata, okrenuti su turizmu, trgovini i svakojakom biznisu. Odatle i slobodniji stil života nego u drugim emiratima. (Foto: Ivan Milojević)

Prvo radno iskustvo stekao si u Srbiji, gde si čak imao i svoju kliniku. Zašto si odlučio da odeš u inostranstvo?

Hahaha…zbog devedestih! Na žalost, kao i većina drugih, ta ideja je nekako bila “default” za naše generacije. Paraleno toj težnji, uvek je postojala želja da ostanem. Tako je došlo i do otvaranja partnerske klinike u Beogradu. Nakon par godina i dolaska najgorih od najgorih (za sada) na vlast, shvatio sam da je najpametnije popustiti i spakovati kofere.

Foto: Ivan Milojević

Kako je proteklo privikavanje na drugačiji način života i rada u Dubaiju…? Da li ti prija život tamo?

Posle devedestih sve prija (moram, jače je od mene). Što se privikavanja tiče, kao i svaka druga tranzicija, na momente bolno. Bogu hvala, pa je ova bila uspešna i rezultirala divnim stvarima, privatno i poslovno. U Dubaiju mi najviše prija toplo vreme i činjenica da živim na moru. Ovde se jako mnogo radi, kao i u svakom kapitalističkom uređenju. Toplo al’ standard. Razlike su velike, očigledno. Dubai je specifično mesto. NJujork Bliskog istoka, mešavina svega, svačega i svakoga. Uređen je po zapadnim principima. Radno društvo se deli na plave i bele kragne. Grad je mlad i u konstantnoj izgradnji. Gradom upravlja vladajuća familija. Kako nikada nisu bili bogati naftom, za razliku od ostalih emirata, okrenuti su turizmu, trgovini i svakojakom biznisu. Odatle i slobodniji stil života nego u drugim emiratima. Iznenađujuće, s obzirom na lokaciju, sloboda veroispovesti je na jako visokom nivou. Mi, pravoslavni, imamo Ruski pravoslavni hram, posvećen Sv. Apostolu Filipu, koji je u svoje vreme propovedao hrišćanstvo upravo na ovim obalama. Pozlaćeni krstovi ukrašavaju njegove kupole, što predstavlja poseban raritet. Kulturna scena je u usponu poslednjih godina. Dosta talentovanih, mladih ljudi dolazi i ostavlja svoj pečat ovde. Sve u svemu, jedno pristojno mesto za život, na kraće staze, barem što se mene tiče. Plan je da za par godina dižemo sidro i idemo dalje. Od Adamovog izgnanstva iz Raja, čovek pati i nigde se više ne oseća kao svoj na svome. Ta Adamova tuga je nešto sa čim se suočavaš po odlasku iz svoje postojbine, koju takođe posle nekog vremena ne smatraš više tako bliskom. Prokletstvo, reklo bi se.

Foto: Ivan Milojević

Kakva je svest o suživotu ljudi i životinja tamo – postoji li, kao kod nas problem pasa lutalica ili su mačke te kojih je više na ulicama?

Ovde živi jako mnogo ekspatriota (jako zanimljiva etiketa), oko 85% populacije, koji većinom imaju kućne ljubimce. Najviše je mačaka, koje odgovaraju stilu života i klimi ovde. Pasa lutalica nema uopšte, ali je ogroman broj uličnih mačaka (gruba procena oko 300.000 u Dubaiju) i to je jako veliki problem za koji još uvek nema pravog rešenja. Postoje društva koja se bave tim problemom kroz TNR akcije (hvatanje, sterilizacija, puštanje) i mi smo jedna od klinika koja im izlazi u susret po tom pitanju.

Kakve mogućnosti za pomoć životinjama nudi klinika u kojoj radiš, s obzirom na to da se nalazi u mestu poznatom po bogatstvu i sjaju? Koliko se razlikuje u odnosu na ono što imamo i možemo u Srbiji?

Kao prvo, sistem rada je totalno drugačiji. Ovde veterinar radi samo svoj posao. Postoji recepcija, uprava, pomagači, čistači, sestre i asistenti. Ulaganja su veća i oprema samim tim bolja. To donosi i bolji kvalitet usluge. Samo znanje i kadar nisu recipročni toj razlici. Za očekivati je da i to bude mnogo bolje nego u Srbiji, ali nije. Mnogo. Svakako je bolje. Imam uvid u kvalitet naše profesije u Kijevu, gde je na deset puta višem nivou nego ovde, a daleko od bogatstva i sjaja. Razlog se krije u kulturi gajenja životinja i pristupu profesiji.

Ima li veće raznolikosti u vrstama kućnih ljubimaca koje vlasnici dovode – verovatno su zastupljene i neke vrste koje su za naš, srpski pojam egzotične?

Naravno. Ovo je egzotično mesto, pa samim tim i mnogo egzotičnih pacijenata. Ranije je toga bilo više. Dovodili su divlje mačke (geparde, lavove), majmune, ptice grabljivice, gmizavce… Sada postoji više specijalističkih klinika i one su te koje pokrivaju većinu tih pacijenata. U međuvremenu su doneti i zakoni koji prilično inhibišu tu vrstu vlasništva.

Da li si uspostavio kontakt sa Srbima, možda i Užičanima koji tamo žive i rade?

Srba ovde ima jako mnogo, sve više i više i naravno da se srećemo, družimo i pomažemo. Ovde postoji, meni omiljeni, srpski restoran Somun, baš u našem kraju. Menadžer je moj jako dobar prijatelj. Tu se redovno častimo burekom, ćevapima i raznim drugim đakonijama sa naših prostora. Naravno da je puno Srba, naročito slobodnim danima. Moram priznati da nisam sretao Užičane, ali siguran sam da nas ima.

Iz trenutne perspektive, imaš li želju, planiraš li da se vratiš u Užice?

Želju imam, ali ne planiram. Kada pomislim na tako nešto, u glavi ili srcu nije Užice kao grad – već okolina, ta prelepa priroda i neko od sela. Ako išta od toga ostane s obzirom na devastacioni ekocid koji doživljavamo. Populacionu devastaciju smo doveli do krajnjih granica, a i u urbanističkoj dajemo svoj maksimum. Ono Užice postoji samo još u sećanjima i meni dragim, preostalim ljudima.

Ostavite odgovor