Pocetna BORN IN THE UE Užičanka Marina Veselinović, ilustrator: Rođena sa olovkom u ruci

Užičanka Marina Veselinović, ilustrator: Rođena sa olovkom u ruci

825
0
Podelite

Ilustrovanje za decu mi pruža zadovoljstvo jer mi dozvoljava da to što crtam bude smešno, slatko, dopadljivo i šareno, a to su stvari koje ozbiljna umetnost ne dozvoljava i ne trpi, a meni se, eto, baš tako sviđa. Crtanje ne čuva dete u meni, ja jesam dete, spolja i iznutra.

Užičanka Marina Veselinović ilustrovala je brojne knjige u saradnji sa izdavačkim kućama u Srbiji i inostranstvu, a njene ilustracije su objavljivane u brojnim magazinima kao što su nedeljnik NIN, Hajmo drugari, Discover Magazine – England, Chandlers Ford – England, Catapult ArtMag USA… Marina je završila Visoku školu likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek grafički dizajn u klasi profesorke Sonje Vlahović i srednju školu primenjenih umetnosti u Šapcu, a svoj talenat i znanje izražava kroz crteže, ilustracije, grafičku opremu knjiga, pozorišne plakate… Učestvovala je na brojnim festivalima, radionicama, seminarima i sajmovima posvećenim ilustraciji, knjizi i umetnosti u Srbiji i inostranstvu, samostalno izlagala u Beču, u „AU“ galeriji, u „KUCERA“ Kulturnom centru Rakovica, galeriji “AB” Magla u Bosni i Hercegovin i galeriji “Vladislav Maržik” u Kraljevu, ali i učestvovala na više od 20 grupnih izložbi u Srbiji i inostranstvu.

Danas se za umetnost kao opredeljenje u životu odlučuju samo oni koji je „dišu“. Kada si prepoznala da je to pravi put za tebe?

Ako uzmemo u obzir da mi je tata slikar i da sam veći deo detinjstva provela u njegovom ateljeu, okružena bojama i slikama, oduvek je bilo jasno čime ću se baviti jer olovku i papir nisam ispuštala iz ruku. Praktično sam rođena sa olovkom u ruci.

Rođena si sa talentom i „olovkom u ruci“… koliko je stalna upotreba talenta važna za njegovo razvijanje?

Talenat je samo mali deo koji je bitan za početak, a sve ostalo je samo uporan rad i usavršavanje tog talenta. Konstantna želja za napretkom i učenjem je ono što čini ovaj poziv interesantnim, sa svakom ilustracijom naučim nešto novo.

Koliko je za tvoj dalji razvoj bio neophodan odlazak iz Užica u veću sredinu, šta ti je ona ponudila?

Veća sredina, naravno, nudi više mogućnosti, ali ono što je bitnije je mogućnost

Na ilustraciju ne gledam kao na posao, to je nešto u čemu neizmerno uživam i jedina ambicija mi je da tako i ostane. U budućnosti bih volela da imam svoj atelje, ako može sa nekom bašticom i pticama, naravno

upoznavanja ljudi koji se bave sličnim poslom kao i ja. Mentalni sklop ljudi, koji crtanjem zarađuju za život, je neprocenjiv. To su uglavnom deca koja izgledaju kao odrasli, a za ilustratora je jako bitno da bude okružen sličnima sebi.
To je ono što mi je ponudila veća sredina, šansu da upoznam još puno kolega ilustratora, a onda družeći se sa njima dobijem elan i volju da uvek napredujem i budem bolja u tome što radim.

Koje vrste ilustracija najviše voliš da radiš i koliko se te naklonosti menjaju vremenom ili sticanjem iskustva?

Mislim da ne postoji određena “vrsta” ilustracije, već je bitnije da li me neka tema privlači ili ne. Kada pročitam neki tekst koji treba da ilustrujem obično odmah u glavi zamislim određene scene i momentalno imam želju da počnem da crtam (dok ne zaboravim šta sam zamislila), ako se ne desi da vidim ilustracije pri čitanju, to mi govori da to nije posao za mene i da neće biti interesantno ilustrovati, a to mi je najbitnija stavka, da bude interesantno.

Volim da ilustrujem korice za knjige, kao i pozorišne plakate, omote za muzičke albume i još bezbroj drugih stvari…

Najviše se baviš ilustracijama za dečiju literaturu. To verovatno traži da čuvaš i dete u sebi ili ga, sa druge strane takav posao drži budnim?

Često crtam za decu, ali to nije jedino što radim. Volim da ilustrujem korice za knjige, kao i pozorišne plakate, a takođe i omote za muzičke albume i još bezbroj drugih stvari. Ali ilustrovanje za decu mi pruža zadovoljstvo jer mi dozvoljava da to što crtam bude smešno, slatko, dopadljivo i šareno, a to su stvari koje ozbiljna umetnost ne dozvoljava i ne trpi, a meni se, eto, baš tako sviđa. Crtanje ne čuva dete u meni, ja jesam dete, spolja i iznutra.

Jesi li imala priliku da čuješ, vidiš kako oni kojima su ilustracije namenjene reaguju na njih?

Jesam i to me uvek mnogo raduje. Klinci su vrlo stroga i iskrena publika, oni ne mogu biti prevareni. Uvek primete i najsitnije detalje i neverovatno je koliko ilustracije, u stvari, utiču na njih. Ali isto tako umeju da se oduševe i da neku knjigu obožavaju zbog ilustracija. Zato se trudim, kad ilustrujem udžbenike, da crteži budu što zabavniji kako bi deci sam taj udžbenik bio interesantan.

Kako izgleda proces rada na, na primer, jednoj knjizi?

Sam proces rada uključuje još mnogo drugih stvari osim crtanja. Puno razmišljanja, čitanja i istraživanja o datoj temi, kao i poznavanja anatomije same knjige i komponovanja gde i kako crteži treba da budu raspoređeni i kako će se tekst uklopiti u sve to. Takođe i puno ozbiljnih razgovora sa urednicima i izdavačima. A potom iščekivanje kako će knjiga izgledati kad izađe iz štampe.

Postoje li knjige, ilustracije, crteži… koje ti pamtiš iz detinjstva? Koliko su tebi tada bile značajne te slike?

Naravno, postoje knjige i ilustracije iz detinjstva koje su mi ostale urezane u pamćenje zauvek i dosta su uticale na mene. Na primer, knjiga “Vasilisa Prekrasna“ koju su imala mnoga deca, jer je bila sastavni deo novogodišnjeg paketića, meni je ostala jedna od najdražih knjiga sve do danas, ona je razlog zbog kog mnogo volim ruske bajke. A knjiga koja mi je ostala omiljena i dan danas je nekada bila lektira za četvrti razred „Bioskop u kutiji šibica“ Vladimira Stojšina. Ako moje ilustracije tako budu delovale, makar na jedno dete, moja misija je ispunjena.

Da li bi volela da ti se pruži prilika da ilustruješ neku knjigu koja je obeležila tvoje detinjstvo?

Na pamet mi pada nekoliko naslova kao što su Ježeva kućica, Deda i repa, takođe i Pečurka na kiši. Te bajke su slikovite i živopisne čak i bez ilustracija, pune su zabavnih detalja koji su idealni za crtanje. Sad si mi baš fino dala ideju šta bih mogla da radim u slobodno vreme.

Šta crtaš kada crtaš samo za sebe?

Mislim da većina ljudi koja me poznaje već uveliko zna da najviše volim da crtam ptice. Male ptice poput crvendaća, senica, vrabaca… predstavljaju za mene neiscrpan izvor inspiracije. Najviše volim da vidim te tanane nožice kod crvendaća ili neverovatan spoj boja kod vodomara, a sve to na tako malenom stvorenju koje može da stane u šaku.

Na čemu trenutno radiš?

Upravo sam završila knjigu pod nazivom “Grumbler” izdavač je Orange Blossom Publishing, USA. To je zabavna avantura jednog mrzovoljnog bića koje živi na otpadu i mrzi ceo svet, ali igrom slučaja dobije puno ljubavi, pa ne zna šta tačno da radi sa tim. Uskoro počinjem sa ilustrovanjem slikovnice o štenetu koje misli da je pingvin, to će biti vrlo zabavno za rad. Na žalost ili na sreću, većina knjiga koje radim nisu namenjene za naše tržište, pa ne mogu da se kupe kod nas. Domaći izdavači često za ilustrovanje nude školske udžbenike, koji ponekad mogu biti vrlo naporni za rad, a ne pružaju za uzvrat nikakvu slobodu prilikom ilustrovanja, što je meni mnogo bitno.

Koliko često dolaziš u Užice, da li ti nešto nedostaje… i – kako sada doživljavaš svoj grad kada dođeš?

U Užice dolazim povremeno, a priroda našeg kraja mi uvek nedostaje. Leto uglavnom provodim u Staparskom Sorentu, maloj oazi mira i prirode, na koju ćete naići ako prošetate kanjonom Đetinje, kroz tunele. Užice će uvek biti moj grad gde god da odem, ipak sam se tu rodila i tu sam odrasla.

Po čemu pamtiš odrastanje i školovanje u Užicu, koliko se ono promenilo u odnosu na uspomene koje nosiš?

Odrastanje u Užicu je bilo potpuno bezbrižno i pamtim ga kao neko neprekidno proleće, a moja učiteljica Vera Iskrin će mi uvek ostati u sećanju kao neka dobra vila koja mi je ulepšala detinjstvo i osnovnu školu.

Samo Užice se nije previše promenilo ili se bar meni tako čini, osim Titove biste koja, nažalost, više ne krasi trg. Ponekad me obuzme nostalgija kada prošetam gradom i vidim neke nove ljude umesto starih dobro poznatih lica.

Ostavite odgovor