Pocetna BORN IN THE UE Užičanka Radina Stojanović, stomatolog u Norveškoj: Dobrodošla kući!

Užičanka Radina Stojanović, stomatolog u Norveškoj: Dobrodošla kući!

1319
0
Podelite

Emigracija te tera da budeš odrasla osoba i da preuzmeš odgovornost za svoje izbore. Nema izbora koji donosi samo dobitak

Užičanka Radina Stojanović odrasla je u Mačkatu, školovala se u Užicu, u kome je kratko i radila. Karijeru je nastavila u norveškom Oslu, a sada je mir u malom i ljubaznom gradu Lilehamer, gde radi u novoj, modernoj klinici u centru dr Olivera Maksimović, njena koleginica iz Bara. Nedostaje joj porodica, familija, druženja, ali opcija povratka u Srbiju trenutno kod nje ne postoji. Život je preselila u zemlju koja sponzoriše Nobelovu nagradu i čiji je moto ‘mir i napredak’.

Kakve uspomene čuvaš iz perioda odrastanja i školovanja u Užicu, ali i Mačkatu?

Rođena sam u Užicu, ali odrastala u Mačkatu, uz roditelje, mlađeg brata, deku i baku. Jako sam ponosna na taj deo života zbog koga me uvek obuzme plima pozitivne energije i sreće koja greje srce i dušu. Od malih nogu smo brat i ja radili i pomagali roditeljima, baki i deki. Usađivali su radne navike, koje su nam tada teško padale, ali nismo mnogo negodovali. Kasnije smo shvatili koliko su nam značile i kako su nam na pozitivan način obeležile dalju budućnost. Tada je u Mačkatu bilo mnogo dece, različitih uzrasta, čiji su dani bili bezbrižni, obojeni smehom i lepim druženjem. Igrali smo se u prirodi, jurili, padali, pravili kolače od blata, pevali, plakali. U školu smo išli i vraćali se pešice, svi zajedno. Bili smo srećni i imali smo sa kim to da podelimo. Nestašna i neustrašiva deca, željna istraživanja i slobode. Sve su to sada odrasli, divni ljudi sa kojima se i danas družim. Prvo što mi padne na pamet, kada pomenemo odrastanje i period detinjstva je divan citat Dostojevskog: „Znajte da nema ničeg višeg, i jačeg i zdravijeg, i korisnijeg za dalji život nego kakva lepa uspomena, a naročito ona koja je ponesena iz detinjstva iz roditeljske kuće… Jedna takva divna, sveta uspomena, očuvana iz detinjstva možda baš i jeste najlepše vaspitanje. Ako čovek nakupi i ponese mnogo takvih uspomena sa sobom u život, onda je taj čovek spasen za ceo život…“. OŠ ”Milivoje Borović” završila sam u Mačkatu, zatim upisala Medicinsku školu u Užicu, smer stomatološka sestra-tehničar, ne sanjajući da će me taj zanos kratko ispunjavati.

„Kada porastem, biću zubar“, kažu mnoga deca, ali ne istraju svi u ostvarivanju želje. Šta je ipak presudilo u korist stomatologije?

Do završne godine srednje škole nisam ni pomislila da ću se baviti stomatologijom. Međutim, nit vodilja čovečanstva je oduvek bila znatiželja. Počela sam temeljnije da pratim rad stomatologa na vežbama i razmišljam o mogućnosti da se jednog dana bavim tim poslom. Osim što je jako human, kreativan, nudi izazov, jedan od motiva je bilo to što tada nije bilo nezaposlenih stomatologa. Dakle, velika mogućnost zaposlenja nakon studija, a stomatološka karijera ostavlja dovoljno prostora za porodični život, uz materijalnu sigurnost. Sada, 11 godina nakon diplomiranja, srećna sam što se bavim poslom koji volim i kroz koji upoznajem različite ljude i tako sebe oblikujem i nadograđujem.

Određeni period si provela radeći u Srbiji, Užicu. Zašto si donela odluku da odeš u inostranstvo i to baš u Norvešku?

Nakon pripravničkog staža na Stomatološkom fakultetu u Beogradu i godine na postiplomskim studijama, ponuda je stigla iz Užica, od doktorke Milice Vulović, u čijoj ordinaciji sam radila od 2010. do 2015. i stekla neprocenjivo iskustvo, prijatelje i poznanike. Nisam osetila razliku između rada na fakultetu i u ordinaciji, što me je impresioniralo. Iako su moja primanja bila u rangu sa inostranim, vrativši se u rodni grad, neki osećaj tekobe i neostvarenih ambicija me je konstantno pratio. Nisam mogla da pronađem lični integritet, uprkos bezgraničnoj ljubavi i podršci porodice i prijatelja. U nedostatku razonode i svega što mladog i radoznalog čoveka čini srećnim, razmišljala sam o odlasku iz zemlje. Opcije su bile i Dubai i Nemačka, ali je definitivna odluka bila Norveška, zemlja sa najvišim životnim standardom, koja štiti ljudska prava i nastoji da očuva princip socijalne jednakosti. Tu sam videla priliku za napredak i razvoj, kako na profesionalnom, tako i na ličnom nivou. S’ druge strane, oduvek me je privlačila predivna priroda severa, fjordovi i sportovi na snegu. Radeći u Užicu u ordinaciji, upoznala sam dosta naših ljudi koji žive u Norveškoj, tako da sam imala informacije iz prve ruke. Moram da istaknem činjenicu da smo za naša očekivanja i njihovo ostvarenje odgovorni mi sami. Ne država, ne institucije, ne novi ljudi. Dosta je ljudi koji emigriraju, pa pričaju negativno o toj zemlji i o ustanovama koje ne funkcionišu kako su oni očekivali, o ljudima koji ih ne prihvataju. Emigracija te tera da budeš odrasla osoba i da preuzmeš odgovornost za svoje izbore. Nema izbora koji donosi samo dobitak. Svakom odlukom nešto dobijamo, a nešto gubimo. Poenta je da biramo ono što za nas ima vrednost. Nakon četiri godine mogu da kažem da sam veoma zadovoljna. Norveška je definitivno zemlja gde možeš da ostvariš svaki svoj cilj, samo je važno da ga dobro definišeš i kreneš ka tom fokusu.

Kako je teklo prilagođavanje novom načinu života, da li si imala problem sa jezičkom barijerom?

Imala sam neopisivu sreću da u startu upoznam predivne ljude, koji su se prema meni ophodili kao prema članu porodice, a prema kojima gajim veliko poštovanje i zahvalnost. Život u Skandinaviji se potpuno razlikuje od života na Balkanu, u svim aspektima. Građani Kraljevine Norveške imaju izrazito razvijenu socijalnu odgovornost i veoma su svesni ozbiljnosti poštovanja zakona. Norveška je zemlja koja odoleva luksuzu i u kojoj žive ljudi koji nisu opterećeni markama i modnim trendovima. Ovde nema rasipanja, uprkos bogatstvu i sve funkcioniše odlično. Norvežani ne pokazuju drskost, bolesnu radoznalost, ali su uvek spremni da saslušaju, ponude pomoć, razumeju probleme drugih ljudi. Vrlo brzo shvatite da je to zemlja socijalnog blagostanja, zemlja reda i poštovanja. Kao što postoji izreka da se na dobro čovek brzo navikne, tako tranzicija u novu zemlju, meni lično, nije bila veliki problem. Najteže je bilo suočavanje sa jezikom. Iako sam u Srbiji završila B1 nivo, a u Norveškoj nastavila B2, prvih par nedelja sam se pitala – „koji norveški sam ja učila?“. Jako brzo pričaju i svako mesto ima svoj dijalekt. Međutim, to mi je davalo želju i inspiraciju da učim. Kada sam krenula na pripravnički staž, jedva smo uspevali da se sporazumevamo. Sa trideset i kusur godina osećala sam se kao dete koje tek uči da priča. Prevodili smo sa engleskog na norveški i zahvaljujući dobroj volji, ljubaznosti i strpljenju kolega, brzo sam uspela da uspostavim komunikaciju. Čak ni engleski nisam učila u školi, već ruski, pa sam paraleno išla i na časove engleskog jezika u Užicu, kod izuzetne profesorke Bajić.

Nedavno je objavljena statistika koja pokazuje da većina Srba tek u krajnjoj nuždi (u bolovima) odlazi kod zubara. Kakva je situacija po tom pitanju u Norveškoj?

Norveška je država koja najviše novca ulaže u sistem zdravstvene zaštite. Do 18. godine, sve stomatološke intervencije su besplatne u državnim institucijama, osim fiksnih ortodontskih aparata. Država pokriva i 75% troškova omladini između 19 i 20 godina, a odrasli dobijaju određeni procenat od osiguranja, bilo da je u pitanju državno ili privatno, u zavisnosti od medicinskog stanja. Osobe koje žive duže od 3 meseca u staračkom domu ili dobijaju kućnu negu imaju besplatne stomatološke usluge u državnoj službi. Većina punoletnih građana koristi privatne stomatološke usluge, koje nisu baš povoljne, ali su prilagođene njihovom standardu. Najveći izgovor za neodlazak kod stomatologa je tzv. „strah od zubara“, što opravdavam činjenicom da je Norveška relativno „mlada“ država, koja je ne tako davno imala potpuno drugačiji, da ne kažem primitivniji zdravstveni sistem. Intervecije su uglavnom ograničene na rutinske kontrole ili se tiču otežanog nicanja umnjaka i kozervativne zahteve u usnoj duplji, dok su bezubost i krezubost veoma retka pojava, što kod nas dominira u velikom procentu. Norvežani imaju solidan kvalitet zuba, vrlo disciplinovano dolaze na redovne polugodišnje ili godišnje kontrole, gde se pored kliničkog pregleda, rade i kontrolni rendgen snimci.

Da li ta slika odražava i generalni stav Norvežana koji su poznati po zdravom stilu života?

Zdrav, sportski stil života je definitivno deo skandinavskog mentaliteta. Da imaju povećanu svest o zdravlju shvatila sam odmah po dolasku, videći da najveći deo vremena provode u prirodi baveći se sportovima, jedući losos ili bakalar radije nego meso i konzumirajući dosta voća i povrća. Primenjuju princip bolje sprečiti nego lečiti. Konfiguracija svakog norveškog grada je ruralna, a potreba norveškog čoveka da boravi u prirodi neverovatno jaka. Nordijskim skijanjem (langrennski) se bave tokom cele godine. Sve stambene zone su u blizini četinarskih šuma, ispresecane stazama za nordijsko skijanje, džogiranje, šetnju pasa. Veoma su ponosni na svoju prirodu, pokazuju duboko poštovanje prema životnoj sredini, trudeći se da je očuvaju.

Da li u Užice i Mačkat dolaziš onoliko često koliko bi želela?

Dolazim kada god mi se ukaže prilika, dva do tri puta godišnje. Većina ljudi koja živi u inostranstvu, je jako vezana za domovinu, sećanja su snažna i živa. U prilog tome svedoči i činjenica koliko često upoređujemo život „tamo“ i „ovde“. Najviše mi nedostaje porodica, deca mog brata i bliskih rođaka i prijatelja, porodična atmosfera i neformalna druženja sa familijom i prijateljima. Svaki put kada dođem i vidim drage ljude, a naročito dečicu, osetim veliku promenu i dokaz prolaznosti vremena. Užice je moj rodni grad, za njega me vežu divne uspomene i dragi ljudi i uvek ću mu se rado vraćati.

Misliš li da ćeš se nekada vratiti i ostati?

Verujem da ne postoji osoba koja ne mašta da se vrati u svoju zemlju, pa makar kada ode u penziju. U početku sam imala dosta oscilacija. Kada je čovek nemoćan i kada mu se zatvaraju vrata, ide linijom manjeg otpora, razmišlja da se vrati utabanoj stazi, pomalo zaboravljajući šta ga je nateralo da ode. Kako vreme prolazi, sve više se integrišem u ovaj sistem i opcija povratka apsolutno nije aktuelna u ovom trenutku. Ovde sam pronašla mir i sreću. Zadovoljna sam, ispunjena i potpuno spokojna. Ne osećam se kao stranac. Kada god se vraćam sa putovanja u Norvešku, policija na pasoškoj kontroli se osmehne i kaže: „Dobrodošla kući.“

Ostavite odgovor