Pocetna Društvo ISTORIJSKI ARHIV UŽICE: Iz Ratnog dnevnika Stevana J. Tucovića

ISTORIJSKI ARHIV UŽICE: Iz Ratnog dnevnika Stevana J. Tucovića

198
0
Podelite
Foto: Stevan Tucović prima raport od Momčila Gavrića i Zlatiborca Miloša Mišovića

Rukopis je dobijen od književnika Ljubivoja Ršumovića, a priredili su ga za štampu dr Aleksandar V. Savić i Đorđe Pilčević. Objavljen je 2017. godine. Izdvači su bili Istorijski arhiv i Biblioteka „Ljubiša R. Đenić“, a štamapanje publikacije je omogućio Grad Užice

U odstupanju kroz „Jadar“, nazvat po reci Jadru, sretnem jednog malog dečka od 6 godina, koji je bio vrlo lep i bistar. Sve mi je objasnio da su mu oca i majku ubili Švabe i kuću mu zapalili, pa je on pošao sa vojskom, jer nema gde da ostane, a i njega bi veli, Švabe ubile. Sažalim se na maloga pa počeh s njim da i dalje razgovaram. Pitao sam ga, sa mnom i sa mojom baterijom da ide, pa da ga povedem. On je odmah pristao i od tada on je bio dete 1. „Danglis“ baterije. Ko god zapita dečaka: „Čiji si ti mali?“ On odgovara: „Ja sam ’Danglis’ baterije“.

Proveo sam ga kroz sve teškoće nešeg odstupanja i doveo sam ga na Krf. Vojnici su ga svi voleli jer je bio vrlo razborit i umiljat.  Obukao sam ga u vojničku propisanu uniformu i predao sam ga kod i topa za poslužioca. On je već bio vojnik posle 5‒6 meseci. Pozdravljao je sve starešine propisno i sve je poznavao po činovima i pravilno ih oslovljavao. Osnovali smo njegov fond, u koji smo mi oficiri ulagali i koji se popeo na 1000 dinara.

Na Krfu, zvaničnom naredbom kao zastupnik komandanta diviziona konjičke artiljerije, proizvedem ga za kaplara. Njegovoj radosti nije bilo kraja. Oficiri su ga naučili da je on sada stariji od redova i da ima pravo da im zapoveda. I on je izvodio pojedine redove na raport komandiru, kada ga ne pozdrave.

Docnije ga je potpukovnik Joca Petrović unapredio za podnarednika i on se i po spiskovima tako vodio kao podnarednik Momčilo Gavrić.  Kada se vojnici skupe u stroj i on staje na desno krilo. Njega kad prozovu, glasno se odazove sa: „Ja“.

Pri prebacivanju naše vojske sa Krfa u Solun, naravno da sam i Momčila poveo, niti bi on izostao od baterije. Na frontu tražili su mi ga Englezi i Francuzi da ga uzmu i pošalju u njihove zemlje i školuju. Ja sam ga dao Englezima, koji su ga odveli sa Solunskog fronta u Englesku, odakle mi često piše i uvek mi stavlja u pismu „Dragi Oco“! Vidim da uči neku englesku školu i hvali se sa udobnošću svoga sadašnjeg života. Tako osećam jedno veliko zadovoljstvo duševno, što sam bar jedno od te sirote naše dece spasao i uputio ga da i ono postane vremenom čovek.

Ostavite odgovor