Pocetna Kultura Dragocenost poetskog u jeziku

Dragocenost poetskog u jeziku

84
0
Podelite

U Narodnoj biblioteci Užice predstavljen je roman „Zabluda Svetog Sebastijana“ Vladimira Tabaševića u izdanju beogradske „Lagune“, ovogodišnjeg dobitnika 65. po redu Ninove nagrade za najbolji roman objavljen u prethodnoj godini na srpskom jeziku.

Tabašević je rođen 1986. u Mostaru, a živi u Beogradu gde je studirao filozofiju. Objavio je četiri knjige poezije: „Koagulum“ (2010), „Tragus“ (2011), „Kundak“ (2012), „Hrvatski kundak“ (2014). NJegov prvi roman „Tiho teče Misisipi“ (2015) bio je u u užem izboru za Ninovu nagradu, a roman „Pa kao“ i u najužem izboru za istu nagradu 2016. godine. Roman „Tiho teče Misisipi“ nagrađen je regionalnom nagradom Mirko Kovač, za najbolju knjigu mladog autora. Dobitnik je regionalne nagrade za priču „Rat“ na Biber festivalu. Osnivač je i jedan od urednika internet časopisa „Prezupč“ koji problematizuje klasne odnose u društvu.
Vladimir Tabašević je, odgovarajući na pitanje Dušice Murić, direktorke Narodne biblioteke, šta se promenilo u njegovom životu posle dobijanja Ninove nagrade odgovorio, da kada je bilo skoro izvesno da će dobiti Ninovu nagradu za prvi roman, pa se to nije desilo, prestao je da se nada nagradama. Međutim, ovogodišnja nagrada se ipak desila za roman „Zabluda Svetog Sebastijana“ i život posle nje „se promenio u smislu da se ta književna turneja dešava i da se na svakom mestu nastoji komunicirati o knjizi i o problemima koje sam u njoj otvorio“, rekao je Tabašević.

S obzirom da je nagrada izazvala pozitivne i negativne reakcije u javnosti, Tabašević kaže da su sve te polemike izazvane „najpovršnijim stereotipnim tumačenjem pisca i književnosti danas“.

-Uvek s radošću ta osporavanja čitam, jer mi ona govore o tome u kakvoj situaciji se danas književnost nalazi kao i oni koji imaju interes da se književnošću bave iz ovih ili onih pobuda – rekao je Tabašević i dodao:
-Roman je, na posletku, pisan sa tom intencijm da se poput Roršahove mrlje čitaocu otvara u zavisnosti od njegovih interesovanja i senzibiliteta, nešto što on sa samim sobom može da iskomunicira. I pozitivno i negativno meni je dobrodošlo.“
Smatra da se za njega ne može reći da je imao dramatičan prelaz iz poezije u prozu, jer su romani zapravo lirska proza.

-To poetsko u jeziku mi je dragoceno. Ovaj poslednji roman je posvećen svima nama koji smo učili maternji jezik, ovladavali njime u nekim nespecifičnim, traumatskim, ratnim okolnostima. Ispitivanje jezika u tom smislu je moj prevashodni interes koji imam i dan danas, istakao je Tabašević. Po njegovim rečima „Zabluda Svetog Sebastijana“ je roman o odnosu sećanja, jezika i svesti i o tome kako je sećanje kao kategorija varljivo i na koji način se sve može modifikovati i obraditi.

-Ovaj roman je prevashodna kritika te naše potrebe da se često samodoživljavamo kao žrtve i da imamo potrebu da pravdu namirujemo što je na neki način centralna samoobmana, centralna zabluda koja i vodi ka tome da činimo neko zlo, a da toga nismo ni svesni, jer smo ubeđeni da smo žrtve, da smo pravdoljubivi ljudi kojima je interes ili da preveniraju buduće nepravde ili da namiruju pravde koje je nemoguće namiriti.
Tabašević smatra da su ga Momčilo Nastasijević, Kopicl, Despotov, Miloš Crnjanski, Novica Tadić u bitnom smislu formirali kao pesnika, pisca, a knjiženost kojom se on bavi ne dopušta čitalačku ležernost.

-Ako imaš priliku i interes da se književnošću danas baviš, onda imaš i pravo da od književnosti i očekuješ da to bude polje za istraživanje jezika, značenja, smisla gde ćeš ti aktivno da doprinosiš i pridaješ neku vrstu značenja tekstu, rekao je Tabašević.
Internet časopis „Prezupč“ čiji je osnivač i urednik, nije više aktivan.

– To je u zatišju jer pitanje klasnih odnosa kod nas nikoga ne interesuje, iako smo duboko klasno podeljeno društvo. O tome se ne priča, ne misli i oni koji bi o tome da prozbore, nažalost, ne reflektuju svoju poziciju i pripadaju klasi koja je duboko privilegovana i onda još počinju i pričaju o tome kako postoji klasna nepravda nevideći sebe da su oni jedan od agenasa te klasne dominacije, moći. Mimikrija je jedino što nam je ostalo, a pobeđeni nemaju ništa drugo nego mimikriju.

Ostavite odgovor