Pocetna BORN IN THE UE Užičanin Mihailo Bukvić: Era bio, Era i ostao

Užičanin Mihailo Bukvić: Era bio, Era i ostao

1144
0
Podelite
Brend Kadet

Podržite mlade i ako ih u nekom trenutku ne razumete, ako njihovo interesovanje nije masovno prihvaćeno, ili pak nije finansijski profitabilno

Užičanin Mihailo Bukvić za sebe kaže da je Era do poslednjeg daha, a i malo posle toga. Bogato životno i poslovno iskustvo sticao je i stiče svakodnevno, jer je za njega svaki dan prilika da unapredi sebe, ali i svoje okruženje. Tako je otkrio i neka nova, lepa mesta širom sveta, iz kojih se trudi da u svoj rodni grad donese makar delić atmosfere i tako ga oplemeni i oboji nekim novim bojama.

Kako pamtiš Užice u kome si odrastao, a kako se osećaš kada danas dođeš u njega?

Rodio se u opštini Užice, a odrastao u gradu Užice. Velike promene je trpeo moj grad. Neko bi rekao da su se izgubili mnogi lepi mostovi, kafane, hoteli, a ja bih rekao da su nestali mnogi dragi likovi uz koje sam provodio detinjstvo. Jabuke po kojim sam se verao kao dete su nestale, ulice u kojima sam nesmetano igrao fudbal su prenatrpane novim lokalima i automobilima, a opet ista energija u mom gradu, ista emocija kada zakoračim u porodični stan. Centar grada, noć, zvukovi se smenjuju, 14. sprat, a ulica kao da mi je na dlanu. Neko se veseli, neko tuguje, zvukovi automobila, hitne pomoći, gitare u bašti kafane…E tada znam da sam se vratio kući. Da li mi nedostaje to da svako jutro otvorim oči ugledam prvo svoj grad? Slagao bih kada bih rekao ne, ali sam otvorio neka nova polja, otkrio neka nova mesta koja takođe imaju lepu energiju i drugačiji ritam. Velika je zemaljska kugla, a ja se trudim da posle svakog puta donesem makar delić te atmosfere u moj grad i na taj način ga oplemenim i obojim nekim novim bojama.

Još od školskih dana, kao volonter i aktivista učestvovao si u radu užičkog Crvenog krsta. Koliko je za mladog čoveka važno takvo usmerenje i okruženje?

Moji dani su bili ispunjeni raznim aktivnostima, još od početka osnovne škole. Dosta vremena sam provodio u Crvenom krstu Užice gde sam stekao nova prijateljstva koja i danas traju, ali i razne korisne veštine. Krenuo sam sa takmičenjima u pružanju prve pomoći, naučio kako kontrolisati kriznu situaciju, a pri tom ukazati pomoć. Bilo je i raznih aktivnosti koje su se ticale dobrovoljnog davanja krvi, letnjih kampova, kurseva i predavanja, pružanja pomoći socijalno ugroženima, do samog spasilaštva. Niz aktivnosti, društvena angažovanost, sticanje raznih veština i znanja, pronalaženja novih prijatelja su privilegija svake osobe koja se odlučila da bude aktivista i volonter CK Užice. Sekretar, koordinator, zaposleni i volonteri CK Užice, su uigran tim koji je postavio temelje kvaliteta, humanosti i čovečnosti u našem gradu. I danas moja refleksija na Crveni krst je niski start i svest da treba pomoći svima koji se nađu u bilo kakvoj nepovoljnoj situaciji, a posledica je i osećaj empatije i ljudskosti prema ljudima koji te okružuju.

Nagrađen si Zlatnom plaketom za pomoć pri spasavanju Grka pri udaru zemljotresa od 6.4/6.7 stepeni, 2008. godine. Kako pamtiš to iskustvo?

Kada čovek shvati da Majka priroda reguliše sve nepravilnosti, ali nas i kažnjava za nemar onda postavi pitanje da li će promeniti svoj način života. Ratovi, zagađenje prirodne sredine, loš odnos prema svemu što nas okružuje su posledica upravo onoga što sam proživeo te 2008. godine. Zemljotres, dovoljan da vam oduzme, u najmanju ruku kontrolu nad svojim telom, a u najgorem slučaju život. Imao sam čast da prezentujem naš grad i našu zemlju na međunarodnoj obuci u razmeni iskustva na temu spasilaštva pod raznim uslovima. Nepogoda ne bira mesto i vreme, pa smo tog dana, iako još na obuci, poslati na teren. Osećaj solidarnosti, ljudskosti, poštovanja je bio sveprisutan među članovima tima i naroda te zemlje. Postavljam sebi pitanje i dan danas: Da li je potrebno da nam se nešto desi kako bi osvestili šta znači biti čovek? Taj događaj i mnoge druge spasilačke akcije, kao i zlatna plaketa su moja lična opomena da ne zaboravim ko smo i šta smo na ovoj planeti.

Osvojio si niz priznanja baveći se sportskom takmičarskom gimnastikom u tadašnjoj Jugoslaviji. Šta je presudilo da gimnastiku ostaviš po strani?

Često me misli odvuku u sportsku salu gde sam proveo više od 15 godina. Uvek sam se pitao kako bi izgledao moj život da sam uspeo da odem iz zemlje i nastavim dalji razvoj u gimanstici. Imao sam sve predispozicije, uslove, pohvale, medalje, podršku, ali sam još bio dete. Kasnije, kada sam malo stasao, trud i energija nisu manjkali, ali su se ostale stvari promenile. Uslovi su bili sve lošiji, podrške sve manje, neregularnosti sve više i svesno i polako zatvorih to poglavlje. Sećam se bombardovanja 1999. godine, prve sirene su me zatekle na treningu. Kada sam došao kući, prvo sam zgrabio svoju najdražu zlatnu medalju koju nosi titula prvaka Jugoslavije i u sebi izgovorio „e sada mogu da idem bilo gde“. Koliko god želim da pošaljem poruku mladima kako moraju da se trude, da nije lako, da će rezultati uspeha neminovno doći ukoliko se pridržavaš recepta, tako isto apelujem na trenere, porodicu, grad u kome jesu. Podržite mlade i ako ih u nekom trenutku ne razumete, ako njihovo interesovanje nije masovno prihvaćeno, ili pak nije finansijski profitabilno. Gimnastika je bazični sport koji daruje vitkost, zdrave i prave kosti, formirane mišiće, tetive, ligamente, ali i disciplinu, samokontrolu, fokus i koncentraciju, mudrost i plemenitost i izvodi vas na pravi put. Gimnastika je ostala u meni iako ne treniram aktivno. Ona je deo mog krvotoka i svoje znanje nesebično delim sa svima, a tu leži ključ koji otvara vrata uspeha.

Sećam se bombardovanja 1999. godine, prve sirene su me zatekle na treningu. Kada sam došao kući, prvo sam zgrabio svoju najdražu zlatnu medalju koju nosi titula prvaka Jugoslavije i u sebi izgovorio „e sada mogu da idem bilo gde“

Kada si ušao u svet mode bio si prilično mlad, pa je i tvoje iskustvo dragoceno za mlade koje ona privlači. Koliko glamura ima kada si „unutra“?

Moda je poglavlje mog života koje još traje. Slagao bih ako bih rekao da ne donosi jedan vid popularnosti, jer svi vole da vide osobu koja je “lepa”. U tom poslu sam shvatio da je lepota relativna stvar. Ono što je za nas lepo za kinesko tržište nije, što je za Šveđane lepo, u Americi nije. Od početka sam ovaj poziv prihvatio kao dodatan posao, premda se od njega može živeti kao i od svakog drugog. Svaki novi prihvaćeni posao od strane moje matične agencije, koja se nalazi u Austriji je izazov. Glavno bogatstvo je videti i doživeti novo mesto, kulturu, ljude. Kao i svaki posao, ima svoje mane i vrline. Dosta odricanja, provedenog vremena na kastinzima, sastancima sa potencijalnim klijentima, obilaženja modnih kuća i fotografskih studija… slikanje dođe kao šlag na torti. Kao i u mnogim drugim oblastima, moje iskustvo sa modom je kompleksno, veliko i komparativno u smislu posmatranja našeg i tržišta u inostranstvu. U svetu je odnos profesionalan, precizan, tačan. Imate veliko poštovanje od klijenta i agencije, jer ste karika u lancu neophodna da projekat bude uspešan. Na našem tržištu važe neka druga pravila, sa manjkom profesionalnosti i lošijim odnosima, pa sam izabrao da energiju trošim na kvalitetnije stvari u kojima će se ostvarivati obostrani interesi i zadovoljstva.

Kakva je situacija na inostranom tržištu kada je reč o porodičnom brendu FUN FAN by Jelena Blečić koji razvijate?

FUN FAN by Jelena Blečić

Iskustva su različita, a suština ista. Tržišno gledano, svet je velika platforma na kojoj ima mesta za sve nas i naše proizvode. Trudimo se da zadržimo proizvodnju u Srbiji jer zaista imamo kvalitetne majstore, saradnike i ponos je napisati da proizvod dolazi iz Srbije. Dugo smo bili pod sankcijama, ekonomski oslabljeni, kao društvo zatvoreni i potpuno razumem gard koji smo stvorili. Ali, sećam se i ličnog primera od pre par godina, kada su već posle prvog sastanka sa poznatom italijanskom kućom Pemiata svi strahovi pali u vodu, jer smo shvatili da ako se konceptualno odlučiš za jezik kvaliteta i autentičnosti, granice nestaju i sva vrata su otvorena.

Koliko prednosti, a koliko „kočnica“ nosi privatni posao?

Privatni posao nosi određene prednosti i mane, ali ja bih rad na razvoju, mogu reći porodičnog posla, opisao kao hrabrost da se upustite u nešto neizvesno za bolje sutra, hrabrost u pomeranju granica. Hrabrost je istrajati u postavljenim ciljevima i kvalitetima, a hrabrost je i preuzimanje stvari u svoje ruke.

FUN FAN by Jelena Blečić je brend koji nosi ispiraciju. Detalji sa slika su oživeli i pretočeni

FUN FAN by Jelena Blečić

u druge oblike. Filozofija naše slikarke i dizajnera, idejnog tvorca i nesebičnog kreativca omogućava nam da konzumiramo umetnost i savremen dizajn u svakodnevnici kroz nakit, asesoare, obuću, nameštaj i zaokruženu priču enterijerskih rešenja. Naši proizvodi nastali su od plemenitih materijala i materija koje služe da obogate našu dušu i uplepšaju boravak u nekoj prostoji, kancelariji, domu, prirodi. Držati pod kontrolom sve saradnike i majstore, ispoštovati rokove i kvalitet je pravi izazov. Svaki dan je neka nova priča za sebe. Prava radost i privilegija je raditi za sebe, i to raditi posao koji volite.

Nosilac si Sertifikata za lični razvoj kroz razne metode. Šta to zapravo znači, koliko ima uticaja na tebe i tvoj rad na sebi?

Niz diploma i sertifikata su samo obični papiri ako ih ne primenjujete u privatnom i u poslovnom životu. Nisam željan titularnosti, pa sam obrazovanje konzumirao i kroz formalne i neformalne kanale. Crveni krst, gimnastika, porodica, ulica, fakultet, niz kurseva i obuka donesu određene kvalitete, ali je uspeh ako sve usmerite u kontinuirano brušenje boljeg sebe iz dana u dan. Porodica je temelj za razvoj. U današnje vreme se malo priča o tome, ali za mene ona je utkala stvari koje i danas osvešćujem, a to ne može nijedna škola, kurs ili obuka. Danas uhvatim sebe kako nešto istražujem, otkrivam, željan novih znanja, informacija, pomeranja granica, odlučan da takav ostanem doživotno.

Koji preduslovi su potrebni da bi se vratio u Užice, da li to želiš?

Kada ulazim u Užice, pogled na Đetinju je dovoljan da me umije novom lepom energijom, da preporođen dođem u porodično gnezdo, kod kumova, prijatelja. Deo mene je ostao u Užicu. Odatle ta skrivena želja da se borim na vidiljive i nevidljive načine kako bih sačuvao moj i naš grad. LJudi se menjaju, a Užice ostaje isto. Moramo doprineti očuvanju nasleđa, kulture i identiteta voljenog grada, ali i Srbije. Trebalo bi kao epidemiju širiti poštovanje, dostojanstven odnos, svest, ponos i pre svega ljubav za naš grad i njegovu predivnu okolinu.

Smatram da sam deo generacije koja treba da preuzme odgovornost, jer se stvari neće same menjati. Ako prestanemo da se delimo kao nacija, ako više obratimo pažnju na mlade kvalitetne ljude, ako umirimo ego i sujetu gurnemo pod tepih, napravićemo sredinu u kojoj ćemo imati kontinuitet razvoja i trajanja. Era bio, Era i ostao. U srcu Užičanin, po rođenju Užičanin. Užičanin do poslednjeg daha, pa i malo posle toga.

Ostavite odgovor