Pocetna BORN IN THE UE Miloš Tucović, predsednik Udruženja Užičana u Beogradu, unuk Dimitrija Tucovića: Koga god...

Miloš Tucović, predsednik Udruženja Užičana u Beogradu, unuk Dimitrija Tucovića: Koga god da treviš – odličan je!

667
0
Podelite

Kada su sastavljali Vladu, Miloša Obrenovića su pitali koga uzeti iz užičkog kraja. Nadam se da ću pravilno citirati njegovu čuvenu rečenicu: „Koga god treviš, odličan je!“

Užičanin Miloš Tucović, predsednik Udruženja Užičana u Beogradu, unuk Dimitrija Tucovića je i ekspert za uvođenje standardizacije-kvaliteta usluga u hotelijerstvu i restoranstvu za područje Srbije LLOYDS L.R.Q.A. London i Privredne komore Beograda za uvođenje beogradskog znaka kvaliteta. Miloš je menadžer za trening centar zaposlenih u hotelijerstvu, restoranstvu i agencijskom poslovanju. Titule i funkcije ne govore o njemu, koliko želja za razgovorom o svom gradu i to baš na mestu gde je, kako kaže proveo najlepše i najbezbrižnije godine života – na Trgu partizana. On je, pre svega „užičanstveni“ Užičanin, koji sanja dan kada će biti u mogućnosti da svoj život vrati u grad na Đetinji.

Da li je svaki Vaš dolazak u Užice ovako pun emocija prema gradu kao ovaj?

Počeo bih citatom našeg poznatog akademika Ljubomira Simovića – jedna reč koja svakoga od nas karakteriše je „užičanstveno“. Svi mi koji možemo da osetimo to „užičanstveno“ smo nagrađeni, povlašćeni i presrećni. Kada govorim o sebi i meni dragim ljudima, uvek naviru emocije i sećanja o gradu, odrastanju, detinjstvu, o najlepšim trenucima koje sam imao u životu. To me uvek drži i podseća na moj grad. Svestan sam činjenice da se menjaju ljudi, izgled, enterijer, uređenost, ali uvek u sebi nosim sliku iz detinjstva. Za mene je Užice ušlo u srce sa tom slikom i niko nikada neće moći da je izbriše.

Šta je bilo potrebno da čovek sa takvim osećanjima prema svom gradu ode iz njega?

U početku niko od nas nema želju da ode iz ovog grada. Moram biti vrlo iskren – imao sam najlepše detinjstvo, a najveći deo vremena sam proveo na trgu. Još uvek svi pamtimo kako je izgledao, gde smo stajali, a onda se sa sazrevanjem i godinama pomerali na određene lokacije. To je bio stil, imidž naš, ali i gradski. Nažalost, danas nije tako. Svi pokušavamo da posle obrazovanja i usavršavanja začnemo prve poslovne korake u našem gradu. Međutim, koliko god osećamo tu pripadnost, on je nekad nemoćan da odgovori na naše zahteve, želje, ideje, na sve što smo naučili. Sticajem okolnosti, imao sam periode kroz školovanje kada sam bio u inostranstvu, na usavršavanju. Posle toga sam radio u Beogradu, pa se opet otvorila mogućnost da se vratim u rodni grad, u kome sam proveo tri godine, radeći u hotelu „Palisad“. Nakon toga, ponovo sam otišao u Beograd. Mislim da se ova priča poklapa sa životnom pričom većinom Užičana, nas koji smo odrasli na užičkoj kaldrmi i u duši nosimo sve značajne destinacije ovog grada – od Starog grada, preko hidrocentrale, Đetinje, Vrutaka, Velikog parka i najviše sa ovog trga. Mi smo fizički otišli, ali psihički nismo nikada. Pravi Užičanin je onaj čiji ritam i otkucaji srca su ritmu imena grada Užica.

U društvu poznatih Užičana

Kao predsednik najstarijeg zavičajnog udruženja u našem glavnom gradu, Udruženja Užičana u Beogradu, uvek ste okruženi značajnim ljudima iz ovog kraja. Ko su ljudi koje Udruženje okuplja?

Reči „najstarije udruženje građana u Beogradu“ sve govore, ko ume da pročita i oseti njihovu jačinu, gromadu. NJih 317 iz našeg, užičkog kraja 17. juna 1923. godine, postavili su temelj koji je i danas veoma jak, betoniran. Svi sledimo te ideje, vodeći računa o zavičaju, tradiciji, kulturi i kako ste i rekli, o veoma značajnim ličnostima našeg kraja. Možda bismo mogli odgovor na to pitanje pronaći u čuvenoj rečenici koju citiramo na ovaj ili onaj način, a koja dobro govori ko su i kakvi su ti Užičani. Kada su sastavljali Vladu, Miloša Obrenovića su pitali koga uzeti iz Užica, iz užičkog kraja. Nadam se da ću pravilno citirati njegovu čuvenu rečenicu: „Koga god treviš, odličan je!“. Ta rečenica daje karakteristiku svih nas. Ipak, moramo biti objektivni i zapitati se da li smo sačuvali taj imidž i prepoznatljivost i da li su nove savremene tendecije i dešavanja i koliko uticala na nas. Posebna je priča demografija, promena stanovništva koje dolazi, prolazi kroz grad na Đetinji. U Udruženju je teško izdvojiti nekoliko imena. Kada imate 96 godina, koliko ćemo napuniti 17. juna, jasno vam je koliko znamenitih ličnosti iz svih sfera okupljamo. Greh bi bilo nabrojati nekoliko, a izostaviti hiljade. Mi smo uradili epohalno delo – izdali smo Zlatiborski leksikon, odnosno leksikon našeg kraja sa značajnim imenima. To je samo jedan deo, a imamo želju da kada budemo slavili 100 godina izdamo i drugi deo leksikona. Obaveza svih nas, a prevashodno moje malenkosti i mog velikog prijatelja od detinjstva, pa do danas, potpredsednika Aleksandra Rebića je da sačuvamo svaku ličnost iz našeg kraja od zaborava.

Verujte, imao sam priliku da dosta putujem, ali nikada se nisam lepše, bolje, iskrenije osećao nego u svom gradu. Tu su moji prijatelji, moj život. Presrećan sam kad vidim drugove iz detinjstva i setim se fudbala na turniru u ekipi „Iskrinove bebe“, nazvanoj po našem razrednom. To me drži, kao i prve ljubavi, šetnje, žurke…

Koliko u praksi, svakodnevno Udruženje Užičana u Beogradu i Užice, kao grad sarađuju, zarad obostranog boljitka?

Saradnja između Udruženja Užičana u Beogradu i Grada Užica je izvanredna. Mi nismo politički obojeni i nikada nećemo biti. Nisu bitne boje dresova koje trenutno nosimo, posmatrajući kroz političke stranke. Bitne su boje i miris našeg grada. Kroz saradnju sa gradom, privredom, organizacijama i pojedincima činimo da što više pomognemo Užicu, da ga promovišemo. Uvek ističemo da smo mi praktično konzulat Užica u Beogradu. Svako ko je popio gutljaj ispravne vode i osetio specifičan miris ovog grada je Užičanin. Ove godine, u saradnji sa Užicem planiramo dve, izuzetno značajne manifestacije za dve osobe koje su ostavile dubok trag. Reč je o „Danima sećanja na Stiva Tešića“, jedinog našeg oskarovca i o našem Žarku Petroviću, kompozitoru i njegovoj jeseni koju opisuje, pomalo tužno. Svugde gde se nalazi Udruženje, u zemlji i inostranstvu, predstavljamo grad i stvaramo poslovne i druge kontakte sa željom da se naš grad razvija. Imam sreću da pamtim Užice od pre četiri decenije, pa i više, a mi u Udruženju imamo i viziju kako treba da izgleda ubuduće. Želimo da prvenstveno vrati ugled i reputaciju koji je imalo, da se vrate institucije, da se Užice i Užičani pitaju u svim sferama. Zašto da se pitaju? Zbog znanja, kvaliteta, iskustva. Jako je važno da nas ima svuda i da smo povezani, da imamo razumevanje i sve činimo u interesu grada. Naša ogromna želja je da Užice ima i svoj univerzitet, koji zaslužuje. Ta ideja nije nova, prisutna je već godinama, ali se vrlo teško realizuje. Moramo isključiti politiku, a svim političarima cilj mora biti razvoj grada. Dobijanjem univerziteta, mladi ljudi će ostajati u gradu. On će se razvijati, dolaziće studenti iz drugih krajeva. Užice ima tu predispoziciju i potencijal, urađene projekte. Srećni smo što je konačno rešeno pitanje vode, a sigurni smo da će u narednom periodu biti rešen i problem vazduha. Sve to mora biti praćeno visokim razvojem privrede, jer bez vrhunskih privrednih poslanika, poput braće Mićić, Ninka Tešića, Milija Božović i mnogih drugih kojima se izvinjavam što ih sada neću sve pomenuti, sve je mnogo teže. Svi oni svojim zalaganjem utiču i na razvoj ovog grada.

Imate želju, ali – da li imate mogućnost da se vratite u Užice?

Jedva čekam. Kada bih mogao da pronađem adekvatan posao, sutra bih bio u Užicu. Veoma mi je drago što vodimo ovaj razgovor. Mnogo je emocija u meni sada. Verujte, imao sam priliku da dosta putujem, ali nikada se nisam lepše, bolje, iskrenije osećao nego u svom gradu. Tu su moji prijatelji, moj život. Presrećan sam kad vidim drugove iz detinjstva i setim se fudbala na turniru u ekipi „Iskrinove bebe“, nazvanoj po našem razrednom. To me drži, kao i prve ljubavi, šetnje, žurke… Svestan sam činjenice da je u ovom trenutku teško i voleo bih da ubrzam ovih 15 godina koliko mi je ostalo do penzije. Prvog narednog dana biću u Užicu i imaću osmeh koji mi je trenutno vraćen, jer verujte – u Beogradu sam više tužan nego srećan. Ovde sam ispunjen, svoj na svome.

Pre oko dve godine, po šesti put su iskopani posmrtni ostaci vašeg dede, Dimitrija Tucovića. Kako kao njegov unuk doživljavate način na koji ga sadašnjost tretira?

Važno mi je da prvo kažem da je jedina politika koja interesuje mene i Udruženje – Užice. Hoćemo da sve ljude koji su u politici da stavimo u taj stroj. Tada je šesti put nepravedno otvorena raka, izvađeni posmrtni ostaci mog dede, Dimitrija Tucovića. Kada nekoga sahranite, ne treba ga dirati. Možda ima neke simbolike – koliko puta je sahranjivan u shvatanju ideologije i vizije Dimitrija Tucovića. Mi smo narod koji više voli da kritikuje i kudi, a lako zaboravljamo ko je i kakav je bio. NJegov otac je bio uvaženi sveštenik, njegova braća Vladimir i Stevan- oficiri. On, sa svojom ideologijom Svetozara Markovića i ostalih sledbenika, se borio za Užičane, radničku klasu i učinio nešto čime treba da se ponosimo. Bio je veliki protivnik rata, vizionar, želeo da se formira zajednica Balkanskih zemalja. Mi danas pričamo o Evropskoj uniji, a on je video to još tada mnogo bolje, pre svih. U svojoj 33. godini podario je svima nama budućnost, pobedu srpskog naroda. U Kolubarskoj bici, predvodio je deo srpskih seljaka u opancima, sa velikim srcem, jer su branili, nisu napadali. Podario je ovoj zemlji život. Zbog turbulencije vremena, nije stigao da formira porodicu, da ostavi direktne potomke. Ipak, svi mi imali smo velikog Užičanina, a mi, bliži i dalji rođaci se ponosimo. Po njemu je ime dobio moj pokojni otac, ali i moj sin koji je srećan zbog toga. Želeli smo da poslednja sahrana bude u selu u kome je rođen, u Gostilju na Zlatiboru, da ga čuvamo, da pokušamo da pronađemo njegov ratni dnevnik koji je nestao, tabakeru… Želeli smo i želimo da odgovorimo na pitanje – s koje strane je doletelo puščano zrno, spreda ili otpozadi. Možda je i ovo lepa prilika da to neko čuje, pročita i da taj dnevnik ugleda svetlost. Pitanje je kako bi izgledala istorija Srbije da je javnost imala priliku da ga vidi. Tražili smo i da se bista prenese u Užice, ali pojedini gradski oci u Beogradu, poručili su nam da je napravimo ako nam je potrebna. Oni ne znaju da bista već postoji u Užicu i Gostilju. Ne znaju da mi čuvamo svoje ljude…

Ostavite odgovor