Pocetna BORN IN THE UE Vratiću se u Srbiju

Vratiću se u Srbiju

1555
0
Podelite

Ambiciozan, kreativan, pun optimizma. Za njega nije dovoljno da samo uradi posao, on će ga završiti apsolutno najbolje što može. Boris Jovanović specijalista  primenjene fizikalne terapije u sportskoj klinici Aspetar u Dohi, rođen je u Užicu, i kako sam kaže, odrastao je na čuvenom Kamenom koritu. Završio je osnovnu školu u „Nadi Matić“ a potom opšti smer Medicinske škole u Užicu. Put ga je odveo u Igalo, gde je u Institut za fizikalnu terapiju i rehabilitaciju „Dr Simo Milošević“ na Fakultet Primjenjene Fizioterapije završio osnovne a potom i specijalističke studije. Posle pet i po godina rada na fizikalnoj terapiji užičke Opšte bolnice, i rada u sportu i privatne prakse,  zbog manjka profesionalnih izazova i finansijske satisfakcije, odlučio je da posao potraži u inostranstvu.  Sada je stalni član Aspetar tima i „karika“ koja daje značajan doprinosu u celokupnom funkcionisanju. Život u Dohi doneo je mnogo toga lepog, ali  susret sa Novakom Đokovićem za njega je nešto najlepše što mu se desilo. Ističe da mu je čast što je savremenik sa takvom ljudskom veličinom i sve ono lepo što ljudi mogu da kažu za njega, nedovoljno je da ga opiše kao ličnost, i kao čoveka.  Boravak u Kataru doživljava kao ogromno iskustvo kojе će mu  omogućiti da se kasnije u životu bavi još nekim stvarima koje ga zanimaju. Planira da se bavim privatnim poslom u Srbiji, ali ne u ovoj struci.

Godinu dana radili ste na privatnoj klinici u Kuvajtu, vratili se u Srbiju i ubrzo konkurisali za rad u sportskoj kinici Aspetar u Dohi. Tamo ste skoro četiri godine?

-Aspetar po mnogima spada u jedno od najboljih  klinika za sportsku medicinu i ortopediju u svetu. Najkomplikovanije operacije prepone, kolena, ramena, lakta,  kao i pionirski poduhvati presađivanja i revitalizacije hrskavice i još mnogo toga, samo su neke od stvari koje se uspešno rade u ovoj bolnici. Jako je bitno da sportistu nakon operacije (njemu je svaki dan zlata vredan) što pre vratimo u igru. Tu je ključ, i to je ono što nas odvaja od drugih.  Deo sam Aspetarove satelit-klinike, i jedne od nekolicine, kojima su dodeljeni klubovi i federacije širom Katara, a sve u okviru Nacionalnog programa Sportske medicine, jedistvenog modela u svetu koji pruža domaćim sportistima zdravstvenu negu na najvišem nivou. Trenutno brinem o podmlatku teniske federacije Katara, koji pokriva sve kategorije do uzrasta od osamnaest godina, uključujući i njihov seniorski Dejvis kup. Kada nije vreme turnira, uglavnom medicinski pokrivam treninge i takmičenja nacionalnog tima, idem se na dodatnu edukaciju i volontiram u delu Aspetara gde se radi naučnoistraživački rad…

Na klinici radi oko 500 medicinskih stručnjaka, među vodećima su naši Nebojša Popović i Žarko Vučković. Dakle, Srbi dominiraju?

-Po nezvaničnim podacima Srba u Kataru ima oko 2000-2500. Najviše nas ima u hotelijerstvu, arhitekturi (građevini), sportu i medicini. Aspetar je multinacionalna bolnica u kojoj se govori skoro 80 jezika. Srbi su samo jedna od nacionalnosti koje su se našle u tom timu. Sa oko 500 zaposlenih okuplja sve pažljivo odabrane stručnjake i pokriva sve što bi se moglo svrstati pod temu medicina sporta i sportska traumatologija, ortopedija, rehabilitacija i mnogo toga još. Što se tiče naših ljudi, profesor Nebojša Popović, koji je bio legenda jugoslovenskog sporta, kasnije sportske ortopedije i traumatologije, je jedan od prvih medicinskih direktora Aspetara. On je sada na mestu starijeg savetnika direktora i neko kome prosto „ne daju da ode“ iz Katara. Tu je i dr Žarko Vučković, hirurg i šef centra za preponu, koji radi uspešno ovde već preko jedne decenije, i jedan je od najboljih na svetu u rešavanju problema iz te oblasti. Pored njih, u Aspetaru radi još desetak srpskih lekara i sportskih fizioterapeuta. Svi smo tu zahvaljujući svom znanju, iskustvu i pređašnjem uspehu u svom radu, ali veliki, ako ne i najveći deo zasluge pripada profesoru Nebojši i doktoru Žarku na čiji su nagovor ljudi iz Aspetara i organizovali konkurs, sa željom da neke od nas dovedu ovde.

Kako funkcioniše klinika koja je potpuno prilagođena sportistima?

U roku od manje od dva sata sportista će proći sve potrebne preglede, odraditi potrebnu dijagnostiku, dobiti tačnu dijagnozu, kao i predlog za dalje lečenje. Ako je u pitanju hirurška opcija, operacija se zakazuje i obavlja u najkraćem mogućem roku, ukoliko sama dijagnoza ne nameće neophodnu pauzu za pripremu potencijalne operacije. Rehabilitacija počinje prvog dana nakon operacije, i traje sve do momenta dok se sportista ne vrati na teren u punoj performantnoj formi. U zavisnosti od ozbiljnosti intervencije, to može da traje od par dana i nedelja, pa do nekoliko meseci, kao što je to slučaj sa komplikovanim operacijama kolena, ramena i reparacijom hrskavice.

Pored tog dela, Aspetar ima i ništa manje bitan deo koji služi za ispitivanje trenutnih performansi sportista, i koji kroz bogat i opsežan naučnoistraživački rad ima za zadatak da stane na raspolaganje celim timovima sa ciljem kako da te performanse unaprede i dostignu maksimalan nivo kompetitivnosti. Ceo proces je multidisciplinaran i interdisciplinaran i u njega su uključene sve grane medicinske struke. Od sportskih lekara, hirurga, ortopeda, kardiologa, radiologa, lekara opšte medicine, sportskih fiziologa, sportskih psihologa, nutricionista, podijatara, sportskih fizioterapeuta, zubara, masera, medicinskih sestara, personalnih fitnes trenera i mnogih drugih ništa manje važnih delova tog tima – svi stoje na raspolaganju našim pacijentima, u toku vremena koje provedu u bolnici.

Šta ti najviše prija u poslu kojim se baviš?

Lična satisfakcija jer sam doprineo rešenju problema sa kojim se sportista ili neki moj pacijent suočava. Mnogo je komponenti i veliki je ulog ukoliko se neko u životu opredelio za sport kao profesiju. To bi značilo da je sve ostalo u drugom planu, i da je kada se desi neka ozbiljna povreda – sve na kocki. Vratiti nekoga „u igru“, naročito ako je u pitanje mlad sportista u usponu, kao i prevenirati nastanak nove povrede, bukvalno znači vratiti ga u život. To je nešto najplemenitije u mom poslu, i najviše prija ukoliko mi se ukaže prilika da budem deo tog rešenja.

Imaš li vremena za privatni život, kako provodiš slobodno vreme?

-Uvek je tu neka dobra knjiga, prijatelji, ali i svakodnevno otkrivam Katar. Porodica, supruga i ćerka su tu periodično, jer smo odlučili da se ne selimo svi. Oduvek sam želeo da mi deca idu u našu školu, da nauče srpski jezik, da znaju svoju zemlju, njenu istoriju i svoje pisce i pesnike. Kad dođe vreme za to, i ako pokažu interesovanje za nauku, umetnost ili bilo šta drugo, biću tu da ih podržim. Što se mene tiče, nema lepše zemlje na svetu od naše.

Da li pamtiš ružne stvari ili želiš što pre da ih zaboraviš?

Najružnija stvar koji neću nikad zaboraviti je činjenica da sam uopšte morao da odem iz svoje zemlje da bih mogao da stvorim sebi i svojoj porodici normalne uslove za život. To je ono kako većina mladih i pametnih ljudi danas razmišlja i kako na kraju ukoliko im se ukaže prilika – i urade. Razlika je u tome što se većina njih nikad neće vratiti u Srbiju. Njihova deca će možda nekad doći na odmor u „rodni kraj“da vide babu i dedu, a potomci dve generacije nakon te neće znati ni gde je Srbija na karti. Jako sam tužan što je to tako i što niko u našoj zemlji ništa ne radi da to promeni. Već naprotiv.

Ko ti je najveća podrška u životu do sada bio?

Najveća podrška mi je bila porodica. Moja matična, i ova mlađa – koju sam sam osnovao. Pored mojih roditelja, koji su me učili da uvek gledam napred i da budem dobar čovek, koliko god da me to koštalo, jednog čoveka ću uvek pamtiti. To je moj pokojni kolega Dule Maslovarić, čuveni užički fizioterapeut. Od njega sam naučio prve korake, osnovna načela o tome kako se postaviti u ovom poslu, kako sačuvati svoj integritet, a ispoštovati pacijenta i ostati svoj.

Kakav je život u Kataru, tačnije u Dohi gde živiš?

Katar je u stvari Doha, plus par desetina kilometara uokolo. Postoje još dva manja mesta severno i južno od nje koja se ne bi baš mogla nazvati gradovima, tako da je sve koncentrisano u Dohi. Kao jako mlada država, Katar se tek gradi. Sve to što se vidi na televiziji ili u reportažama, na slikama panorame ovog grada je samo delić onoga što će tu tek da bude, tj onog što predstavlja njihovu viziju i državne projekte planirane da budu gotovi do 2030. godine. Ukupno broji oko 250.000 lokalnog stanovištva i oko 2,5-3 miliona stranaca. Luksuz je ovde na svakom koraku. Tu se mogu videti svi mogući najskuplji automobili na svetu iz imitiranih serija, najekstravagantniji nakit i satovi koji koštaju basnoslovno, kao i sve što bi – i ne bi mogao prosečan čovek da zamisli da je moguće. Ergele konja, odgajivačnice sokolova za lov, trkačkih pasa – samo su neki od ultra skupih hobija kojima se Katarani mogu pohvaliti. Rekao bih da su kao država ambiciozni i hrabri, i da imaju dobro postavljene temlje društva koje razvijaju u svim pravcima. Život na ovom poluostrvu nije prebrz, kako bi se možda očekivalo, naročito ne u vreme leta kada temperature dostižu i do 50 stepeni. Sve je klimatizovano, a život u tom periodu se odvija uglavnom u zatvorenom – po šoping molovima, kojih ima preko 100 u Dohi, i u kojima ima bukvalno sve što bi moglo čoveku da zatreba – od raznih prodavnica, salona automobila, zabavnih parkova, frizera, bioskopa, šetališta, gondola, itd.

Što se tiče stadiona, svih osam koji su izgrađeni za fudbalsko prvenstvo 2022. su kimatizovani, i temperatura na svakom od njih je 24 stepena celzijusa na samom terenu. Klinike za trkačke konje, bolnice za sokolove koji se koriste za sportski lov i još mnogo toga za šta si možda negde čula da ovde postoji – sve je tačno.

Da li je tačno da se u Kataru ne plaća porez, a zdravstveno, penziono i školstvo potpuno su besplatni?

Poreza nema ni na zaradu, ni na dodatu vrednost. Sve je „tadž free“. Za domaću populaciju sve to je besplatno. Stranci uglavnom imaju zdravstvena privatna osiguranja koje im oberzbeđuju poslodavci, tako da to bude isto besplatno. Što se tiče školstva za porodice nas stranaca, zavisi od poslodavca, ali konkretno Aspetar plaća sve troškove škole za decu svojih zaposlenih sve do njihove navršene osamnaeste godine.

Doha će biti domaćin Svetskog fudbalsko prvenstvo u 2022. godini. Dokle se stiglo sa pripremama?

Fudbal je prva sporedna stvar širom sveta, tako da ni ova zemlja nije ostala imuna na to. Ipak to koliko se fudbal voli, koliko se u njega ulaže i koliko mu se pažnje poklanja – ovde poprima neki sasvim drugi, fanatično neverovatan nivo. A nije da nema odakle!

Od prvog dana kada je Katar proglašen za domaćina Svetskog Prvenstva u fudbalu 2022. otpočeti su radovi na nebrojeno mnogo lokacija i na neverovatnoj infrastrukturi koja će biti izgrađena samo za tu priliku. U ovom trenutku, a nešto manje od tri i po godine do početka prvenstva, radovi su skoro gotovi, a najimpozantniji Kalifa nacionalni stadion, koji se nalazi na 100 metara od Aspetara, u Aspire Zoni, je nešto više od godinu dana već pušten u rad. Na njemu s odigravaju finala Emir kupa i slične utakmice. U septembru – oktobru ove godine na njemu će se održati i Svetsko Prvenstvo u Atletici. To će biti najveći događaj i glavna proba pred Svetsko Prvenstvo u fudbalu 2022. NJ.V. Emir od Katara i ljudi koji vode ovu zemlju su jedostavno videli i priliku u tome da dok budu gradili nacionalne stadione i hotele za potrebe prvenstva, sagrade i metro, putnu infrastrukturu, i druge prateće objekte od kojih će zemlja imati i praktičnu korist nakon što prvenstvo prođe.

Znam da je prvenstvo u Rusiji bilo odlično organizovano, ali ovo u Dohi će sigurno da zadivi i zaseni sve što smo videli do sad. To je ujedno i prilika da ceo svet vidi šta ova mala i maloljudna, ali veoma bogata zemlja može, i sa kolikim potencijalom raspolaže.

Ostavite odgovor