Pocetna BORN IN THE UE Užičanin, major Branimir Nešković, specijalista opšte hirurgije, doktorand MF VMA: Ljubav na...

Užičanin, major Branimir Nešković, specijalista opšte hirurgije, doktorand MF VMA: Ljubav na prvi šav

4231
2
Podelite

Struka mora da bude izolovana od uticaja medija, naročito u vreme kad je činjenicama toliko lako manipulisati

Užičanina Branimira Neškovića, majora Vojske Srbije, doktora specijalistu opšte hirurgije, doktoranda Medicinskog fakulteta VMA, mnogi pamte kao vrhunskog gitaristu. To je i danas, jer kako kaže – imaginacija je majka i nauke i umetnosti. Na mogućnosti da uspe, zahvalan je roditeljima, bratu, supruzi i sinu, a brine ga šta će biti kada se iscrpi entuzijazam ljudi, jer veruje da zahvaljujući njemu funkcionišu medicinske ustanove. Iz Srbije ne želi da ode, ali tu mogućnost uvek oseća kao Damoklov mač nad glavom.

Da li si pretpostavljao da se nakon fakulteta nećeš vratiti u Užice?

Nekako sam uvek znao da se neću vratiti. Nije to bila neka racionalna odluka ili moja želja, već sam svoje ciljeve uvek postavljao jako visoko, možda i previše. Da mi se nije pružila prilika da radim u jednoj od najboljih tercijarnih ustanova u zemlji, verovatno ne bih ostao u Srbiji.

Kako si kod sebe prepoznao želju da se baviš tako specifičnim i zahtevnim poslom, kao što je hirurgija?

Hirurgija je pasija, ljubav na prvi šav. Mislim da je u mom slučaju to sudbinski određeno. Još kao osnovac, zajedno sa bratom, igrao sam na Amiga 500 kompjuteru čuvenu „Life and Death“ igricu, koja jako realistično dočarava rad specijalizanta/mladog specijaliste opšte hirurgije. Iako smo uspeli uspešno da „operišemo“ upaljeni crvuljak, nismo uspeli da rekonstruišemo aneurizmu abdominalne aorte, što je sledeći nivo igre. Verovatno zato sam i postao opšti a ne vaskularni hirurg, brat takođe, i u realnom životu radimo u Klinici za opštu hirurgiju VMA zajedno. Čist primer, mada pomalo bizaran, kako moderna tehnologija utiče na život.

U srednjoj školi, zahvaljujući razrednom, biologu Saši Stanojeviću, zavoleo sam prirodne nauke, pre svega anatomiju i fiziologiju. Iz te ljubavi mi se i rodila želja da upišem Medicinski fakultet, to mi je nekako bilo logično. Te 1999. godine nije bilo prijemnih ispita, većina razumnih budućih brucoša je predavalo papire na više različitih fakulteta i u različitim gradovima. Na užas mojih roditelja, ja sam jogunasto insistirao samo na jednom, u Beogradu, a ako se ne upišem uvek postoji sledeća godina. Vrlo nerazumno, rekao bih iz ove perspektive, ali ja sam takav, tvrdoglav. Srećom, upisao sam se pod brojem 694, od sigurno više od 1200 upisanih te godine. Kako su na mene najveći uticaj imali harizmatični ljudi, jako sam se zainteresovao za neurologiju, jer mi je vežbe držao profesor Vladimir Kostić, tada aktuelni dekan Medicinskog fakulteta, sada akademik i predsednik SANU. I pored svih obaveza, nije propustio nijedne vežbe, pritom su bile jako interesantne i korisne. Na žalost, potpuno različit utisak sam imao na vežbama iz hirurgije, ili se nisu ni održavale ili su ih vodili specijalizanti, profesori su uglavnom bili potpuno nezainteresovani.

Nekoliko godina kasnije, na konkursu za specijalizaciju, iako sam tražio ortopediju i urologiju – volšebno sam dobio opštu hirurgiju. Stoga i ono „sudbinski“ s početka, a iz ove perspektive, mislim da ne bih bio srećan da se bavim ijednim drugim poslom, naročito u okviru medicine. I na kraju – reč hirurgija znači „raditi rukom“, a ja volim stalno nešto da čačkam i popravljam – nisam izgleda ni imao izbora…

Bio si stipendista Republičke fondacije za razvoj naučnog podmlatka Srbije. Koliko je važna podrška okruženja za karijeru koju si izabrao?

Ne bih da zvučim nezahvalno, ali mislim da je odnos državnih organa prema svom naučnom podmlatku u vreme kad sam studirao bio poražavajuće loš. Pretpostavljam da je

Prvu operaciju pamtim kao stresnu. Iako je bila banalna intervencija, u lokalnoj anesteziji, koja ne zahteva baš previše veštine, bio sam dosta nervozan. Mislim i da su mi se tresle šake, što je osobito zabavljalo instrumentarke koje to viđaju, verovatno stoti put. Nije mi zbog toga bilo lakše, ali, kao na ispitu, kada počne, onda sve bude lakše. Kao što rekoh – ljubav na prvi šav, mada budući da je bila prosta ekscizija pilonidalnog sinusa, nije ni bilo šivenja.

i sada takav, ako ne i gori. Jedina prava podrška tokom studiranja a i kasnije, bez koje ne bih bio gde jesam, su mi bili brat i roditelji. Oni su podneli izuzetno veliku žrtvu da bi nas dvojicu školovali, nikad im se ne mogu dovoljno zahvaliti. Moja supruga i moj sin su podneli, zajedno sa mnom, najteži period mog života, tokom specijalizacije. Iako važi za svojevrsan „rite of passage“ u odraslog hirurga, retko ko pominje porodicu koja izuzetno mnogo trpi, gotovo svakodnevno ostajanje bar tri sata prekovremeno, 7-8 dežurstava mesečno, učenje do kasno u noć, stalne ciklotimije… Moj uspeh je svakako i njihov! Što se tiče državno organizovanih projekata, plastičan primer je izuzetno ambiciozan i zametan projekat „Putujemo u Evropu“, organizovanu od strane NVO Evropski pokret u Srbiji. Tada, 2005. sam bio jedan od 100 najboljih studenata koji su dobili Inter Rail karte i austrijsku vizu na mesec dana. Pre polaska u Beč upriličen je koktel, na kome je od predstavnika vlasti bio samo tadašnji gradonačelnik Beograda, potpuno neobavešten o čemu se zapravo i radi, te smo mu ljubazno objasnili. Po dolasku u Beč, imali smo analogan koktel dobrodošlice, organizovan od strane austrijske Diplomatske akademije, gde nas je dočekala aktuelni generalni sekretar i ministarka inostranih poslova te specijalni koordinator Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope. Toliko o poštovanju studenata i Evropskog pokreta u Srbiji, koji je odradio neverovatno veliki posao, hvala im.

Prošle godine, medije je preplavila vest o uspehu multidisciplinarnog tima VMA, koji je izveo komplikovano uklanjanje retke vrste malignog tumora. Kao deo tima o kome se pisalo, kako si doživeo tu situaciju?

Imam utisak da je većina mejnstrim štampanih i online medija u Srbiji potpuno tabloidizirana i da je većina tekstova postala senzacionalistička tvorevina, po tipu „hleba i igara“ (možda pre „golotinje i skandala“). Ne znam da li me više pogađaju pežorativni tekstovi koji ocrnjuju struku, ili tobož afirmativni. U VMA se izvode gotovo svakodnevno najkompleksnije operacije, sigurno na nivou evropskih ustanova tog nivoa, ali se tome ne pridaje pažnja javnosti. Ako se i pojave nekakve vesti, po pravilu su činjenice iskrivljene a motivi krajnje sumnjivi. Stoga mislim da struka mora da bude izolovana od takvih uticaja, naročito u vreme kad je činjenicama toliko lako manipulisati, a novinari odmereni i pošteni. Opet, to što sam uspeo da postanem deo tima ljudi koji se bavi izrazito teškom patologijom i da svaki dan učim od njih, smatram svojim velikim uspehom. Hirurgija je jednim delom zanat te su takva iskustva izrazito dragocena, naročito ako neko želi da vam prenese znanje, to jest da vas aktivno uključi u posao. To je nekada bio princip hirurške prakse i hirurzi su bili priznati i vrednovani po tome koliko su obučenih mladih hirurga ostavili iza sebe. To odavno nije slučaj, mislim čak da uspeh vide kroz sopstvenu prisutnost u medijima/socijalnim mrežama. Izgleda da devalvacija sistema vrednosti nije ni nas zaobišla…

Koliko su česti slučajevi koji zahtevaju posebna znanja i veštine i koliko je sistem u mogućnosti da ih prihvati?

Imam utisak da je većina mejnstrim štampanih i online medija u Srbiji potpuno tabloidizirana i da je većina tekstova postala senzacionalistička tvorevina, po tipu „hleba i igara“ (možda pre „golotinje i skandala“). Ne znam da li me više pogađaju pežorativni tekstovi koji ocrnjuju struku, ili tobož afirmativni.

Lekari u Srbiji rade u katastrofalnim uslovima. Mislim da to svi znaju, to se ne odnosi samo na ekonomski aspekt, već i praktično svaki drugi. Budući da ustanove čine ljudi, zidovi stvarno nisu bitni, iste funkcionišu isključivo na entuzijazmu ljudi koji u njima rade. A entuzijazam je ograničen resurs, plašim se šta će se desiti kad se konačno istroši. Iako je materijal i tehnička opremljenost povremeno problematičan, najviše zbog jako rigidnog sistema nabavke, mislim da se to može prevazići a i da postoji interes da se nabavi (ne ulazim u motive). Ono što jeste srž budućeg problema, ako ne i sadašnjeg, je da neće biti stručnjaka koji će te resurse koristiti. Pokazalo se i da, što je neko bolji u svom poslu to je pre napuštao sistem, koji zapravo i nema način da takve ljude stimuliše.

Kakve su tvoje ambicije, šta priželjkuješ u karijeri?

Sopstvene ambicije me ponekad plaše. Plašim se da zarad nekakvog napredovanja ne žrtvujem nešto što je, životno, mnogo bitnije. Da se razumemo, samim izborom ovog poziva ste žrtvovali puno toga, komfor pre svega. Ne bih voleo ako bih morao da napustim zemlju da bih radio u pristojnim uslovima i obezbedio napredak, u svakom smislu. Ali, budući da živimo tu gde živimo, ta opcija, kao Damoklov mač, nam uvek visi nad glavama, na super tankoj struni. Kratkoročno, voleo bih da usavršim laparoskopsku kolorektalnu hirurgiju, u Evropi je to odavno praktično standard ali se i kod nas polako uviđa benefit, mada sporo, uz puno opstrukcija. Mislim da kao ustanova dobro napredujemo u tom smislu. Bio sam krajem prošle godine u HUFA bolnici u Madridu, kod prof. Cebriana u okviru školovanja za naprednu laparoskopsku hirurgiju, i mogu sa ponosom da kažem da ne zaostajemo ni u jednom segmentu, osim što se tiče materijala i finansiranja. Imam plan da dovedem profesora u VMA da održi nekoliko predavanja i da uradi par pokaznih operacija. Mislim da bi to bilo interesantno za sve.

Muzika je oduvek bila tvoja strast. Da li te i danas podjednako inspiriše?

Da, jednako velika strast kao i hirurgija. Budući da su i jedno i drugo umetnost, mislim da su dosta komplementarne. Među hirurzima ima vrlo veštih i nadarenih muzičara. Teodor

„Imaginacija je majka i nauke i umetnosti“

Bilrot je bio izuzetno blizak prijatelj Johana Bramsa, pokrovitelj muzičke scene Beča, violinista i pijanista i jedan od najvećih hirurga svih vremena. Imaginacija je majka i nauke i umetnosti… Pokušavam da nađem vremena, skoro svakodnevno. Ne bude to neko naročito struktuirano sviranje, uglavnom, više odlutam u mislima dok premotavam „film“ sa operacije.

Skoro sam popustio drugu iz detinjstva (naravno da je iz Užica) i priključio se njegovom bendu pa sam se vratio u svet klupskih svirki.

Koliko često razmišljaš o Užicu, koliko često dolaziš?

Iskreno, dosta retko. Roditelji su mi, od kako su u penziji, češće u Mokroj Gori nego Užicu, pa više vremena provodim tamo. Trudiću se češće da idem, sada kada mi je sin dovoljno porastao da mu selo bude interesantno.

Užice pamtim po gimnazijalskim danima, bezbrižnosti tog doba. To mi verovatno i nedostaje. Obećao sam sebi da ću sledeći put izvesti drugove i razrednog na piće, dosta vremena je prošlo, 20 godina od mature…

2 Komentari

Ostavite odgovor