Pocetna BORN IN THE UE Užičanka Vladislava Savić u Švajcarskoj: Kachamak je umetnost

Užičanka Vladislava Savić u Švajcarskoj: Kachamak je umetnost

2211
0
Podelite

Užičanka Vladislava Savić početkom aprila očekuje otvaranje svoje samostalne izložbe u Cirihu, u kome sa porodicom živi već tri godine. To nije njena prva samostalna izložba u inostranstvu i nikako nije jedino što je okupira. Kako kaže, kada ne radi samostalno, onda je „Kachamak“ podseća na ono što jeste i motiviše da ostane podjednako iskrena prema sebi. Nadala se boljem, radovala izazovu i prigrlila oboje.

Je li za umetnika teška odluka da svoj talenat iz Srbije preseli u Švajcarsku?

Početkom aprila otvaram svoju prvu samostalnu izložbu ovde, u Cirihu. Jako se radujem što sam dobila šansu za to. Organizaciono ide ok, radove sam uglavnom završila. Danas mi se čini da sve ide svojim tokom, ali pitaj me još jednom krajem marta.

Hmm…jednom dok sam živela u Srbiji, u prolazu sam čula ženu koja preti devojčici (pretpostavljam ćerki) kako, ako ne bude učila školu postaće umetnica. Pozicija umetnika u Srbiji je u najmanju ruku nezgodna. U zemlji gde primarne i sekundarne potrebe većine ljudi nisu zadovoljene, teško je očekivati da ljudi imaju prostor i razumevanje za nešto tercijalno kao što je umetnost. Jako je malo ljudi koje zapravo umetnost zanima i to je skroz razumljivo. Sredina kao što je Srbija, gde ljudi imaju tako puno da kažu, jako je pogodno tlo za umetnost. Srbija ima jako kvalitetnih umetnika. Ali, na žalost, ne uvek i razumevanje sredine.
Moje iskustvo iz Srbije koje nosim danas vidim kao svoju ogromnu prednost.
Sama odluka preseljenja je bila mnogo kompleksnija i zavisila od dosta aspekata. Ovde smo došli kao porodica, i ja nisam samo umetnica. Ali sam se nadala boljem i radovala izazovu…

Koliko se tvoj rad razlikuje u odnosu na perspektivu koju si imala u Užicu?

Današnji utisak mi je da je sve što sam u Srbiji radila, ovde je dobilo mnogo više smisla. Imati priliku da svoju kulturu i ono što nosiš u sebi pokažeš u moru drugačijih iskustava, jako me raduje. To je za mene totalno novo polje na kome igram. Ona ista ja.

Okupiraju te freelance dizajn, umetnički projekti… ali, slikarstvo je prva ljubav?

Slikarstvo je moja prva ljubav. Sve je počelo kod Nataše i Kaplana u ateljeu, a nastavilo se na Akademiji u Novom Sadu. Ceo taj period je bio jako dragocen za mene. Tu sam postavila temelje svega što danas radim, stekla prijatelje, pronašla sebe.
Danas tražim neki širi pojam za ono što radim. Možda se to može nazvati Vizuelna umetnost. Mislim da je to bolji opis. Slikarstvo je moj medij i sredstvo izražavanja kao konstanta. Ali već neko vreme pokušavam da koristim i druge medije. Koristim više crtež, ilustraciju, video, stopmotion, dizajn… Sve što trenutno radim, vidim kao logičnu nadogradnju.

I ovde velika većina umetnika ne živi samo od svoje umetnosti. Ono što je velika prednost to je radno vreme u procentima pa ljudi prave balans između više stvari koje rade. To je ideja ka kojoj težim.

Ko je, ili bolje ko su „Kachamak“?

To je grupa nezavisnih autora iz Ciriha, tačnije umetnička organizacija, čiji članovi koriste različite vizuelne medije kako bi izvršili određeni uticaj na društvo i isprovocirali diskusiju o osetljivim socijalnim pitanjima modernog društva. Različite umetničke tehnike poput slikarstva, kolaža, stop – motion animacije, uobličene su u autentičnim stilu i objedinjavajućom temom – lične impresije urbanim društvom. Trenutno, grupa je fokusirana na oblast nezavisnog izdavaštva.

Da li si ime grupe ti osmislila i kako umetnici sa kojima radiš reaguju na njega, izaziva li radoznalost?

„Kachamak“ je zapravo nastao u Srbiji, ali mislim da je pravi smisao tek dobio ovde. Ime je nastalo skroz spontano, u Srbiji nam je bilo zabavno da ga koristimo. Prvo smo počeli

Kachamak je jedno od tradicionalnih jela našeg kraja. Sada to ime služi ne u svrsi lokal patriotizma, već da nas podseti na ono što jesmo. Mislim da jedna od težih stvari za čoveka jeste introspekcija i preispitivanje. Danas nam svima toga fali. Ovde služi da nas podseća da budemo iskreni prema sebi i svom radu.

da ga koristimo za porodične projekte, a kasnije sam ga koristila kao pseudonim, uglavnom u radu sa drugim umetnicima.
Modernim korporacijskim jezikom – „Kachamak“ je ćerka umetničke grupe „Undergrad“, sa kojom sam dugo radila i sa kojom i dalje jako rado sarađujem. Krenulo je u krugu porodice i prijatelja, bez velikih planova i ambicija.
Ovde to ima skroz drugi prizvuk. Kachamak je jedno od tradicionalnih jela našeg kraja. Sada to ime služi ne u svrsi lokal patriotizma, već da nas podseti na ono što jesmo. Mislim da jedna od težih stvari za čoveka jeste introspekcija i preispitivanje. Danas nam svima toga fali. Ovde služi da nas podseća da budemo iskreni prema sebi i svom radu.

Zašto si odlučila da ponovo budeš student, da upišeš fakultet u Bernu?

Prošlog leta sam upisala Fakultet za umetnost i dizajn u Bernu, smer Interaction Design (interakcija između mašina i čoveka). Zvuči komplikovanije nego sto jeste. To je relativno novo polje dizajna, za mene je to ogroman izazov i logičan sledeći korak.
Jedan od prvih ljudi koje sam upoznala u Švajcarskoj je Željko, koji je sa 40 godina počeo da uči da svira gitaru. Danas je jako dobar u tome. Ljudi stalno uče nove stvari, rade na sebi konstantno. ‘Kasnije’ studiranje ovde uopšte nije čudna stvar. Zapravo, skoro pa polovinu moje grupe na fakultetu čine ljudi koji su već ostvareni u svojim karijerama, školuju se radi znanja, novih iskustava, ličnog napretka… Dualno obrazovanje (gde paralelno studiraš i radiš) to omogućuje.

Samostalne izložbe, poput tvoje u Beču, krajem prošle godine, veoma su značajne iz više razloga?

To je uvek veliki izazov, stalna neizvesnost, ali i dragocenost. Publika je uvek najveća i najvažnija kritika, a nikad ne možeš da znaš kako će te prihvatiti.
U Beču je krenulo kao ideja izložbe. Završilo se kao jednodnevni festival sa radionicama, video projekcijama, promocijom knjige, malim bazarom i muzičkim delom. Bilo je super, jer su se okupili ljudi koji su mi, pored toga što ih cenim kao umetnike, takođe, jako dragi. Koncipirati i organizovati tu celinu bilo je jako izazovno i inspirativno za mene. Mislim da sam jako puno naučila iz toga. A to je najbitnije.

U pripremi je još jedna tvoja samostalna izložba. Kako izgledaju dani pred otvaranje?

Da. Početkom aprila otvaram svoju prvu samostalnu izložbu ovde, u Cirihu.
Jako se radujem što sam dobila šansu za to. Organizaciono ide ok, radove sam uglavnom završila. Danas mi se čini da sve ide svojim tokom, ali pitaj me još jednom krajem marta.

Da li se Cirih pokazao kao dobro mesto za život?

Cirih ima dosta stvari koje su mi danas bitne. Dobar socijalni i školski sistem, sigurnost i sistem koji funkcioniše čini svakodnevni život mnogo jednostavnijim.
Takođe je multikulturalni grad. Ima veoma puno stranaca. Različiti jezici na svakom koraku, prisustvo mnogih kultura. Ono što nalazim za jako dragoceno je baš ta multikulturalnost i razmena.
Ali na kraju dana, život je svakodnevica u raznoraznim individualnim mikrokosmosima, nije uvek nalik jednom istom plavom nebu i izfiltriranim fotografijama prelepih pejzaža. Ovaj mikrokosmos ovde mi prija.

Koliko često razmišljaš o Užicu, čega se sećaš, planiraš li da se nekada vratiš?

Uvek se radujem dolasku. Nedostaje mi porodica, ali većina ljudi koji me vežu za Užice ne žive više tu. Imam puno lepih uspomena i bitnih perioda koji su me oblikovali. Zapravo, mislim da ono što jesmo danas, jesmo zahvaljujući našim prethodnim iskustvima, a mnogo toga se desilo baš u Užicu. Trenutno ne razmišljam o povratku…ali nikada se ne zna.

Ostavite odgovor