Pocetna BORN IN THE UE Larisa Tereščenko, violinistkinja u Oslu: Najbolje mesto za početak skitanja

Larisa Tereščenko, violinistkinja u Oslu: Najbolje mesto za početak skitanja

762
0
Podelite

Životni stil Norvežana je vrlo opušten i ušuškan, pa je lako naći inspiraciju i motivaciju za stvaranje i živeti kreativan život umetnika

Užičanka Larisa Tereščenko, violinistkinja, sada je student 4. godine na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Oslu u Norveškoj. Kada je ta zemlja, naklonjena umetnosti, prepoznala talenat naše umetnice, njene kolege, vrhunski muzičari, pružile su joj podršku nastupima na kojima je prikupljen novac za odlazak na usavršavanje. Rame uz rame sa porodicom, problem je otklonjen, a Larisa je svojim talentom, radom i uspesima, do sada već višestruko uzvratila za uloženo poverenje.

Nedavno si u Užicu održala koncert, koji je imao humanitarni karakter. Kako si se osećala, kakve si utiske ponela?

Uvek kažem da je najlepše svirati kod kuće, pred ljudima koji su me znali pre nego što je muzika postala glavna stvar u mom životu. To je baš poseban osećaj koji ništa ne može da zameni. Nijedna važna sala bilo gde u svetu, ničija druga publika. Koncert je prošao zaista uspešno! Zajedno sa drugarima iz Beograda, Dušanom Grozdanovićem i Đurđijom Jelenković, izveli smo dela koja su progresivno bila predstavnici epoha od baroka, sve do 21. veka. Prvo delo je bila Bahova Partita u d – molu za solo violinu, kasnije sonata za violinu i klavir Josipa Slavenskog i na kraju, kompozicija ‘Fratres’ Arva Perta, uz koreografiju savremene igre koju je Đurđija osmislila i odigrala. Uspeli smo da sakupimo značajnu količinu slatkiša za mališane iz osnovne škole Miodrag V. Matić. Volim kada mogu koncerte da pretvorim u humanitarne akcije, jer smatram da je to jedna od prednosti umetnosti – da ujedini ljude. Naročito praznici su vreme darivanja i deljenja lepih momenata i sreće, pa mi je posebno drago da je sve proteklo po planu i da je akcija uspela. Ovo je ujedno bio i poslednji koncert u 2018. godini i mislim da je bio divna završnica uspešne godine.

Odlazak u Norvešku možda nije tekao glatko, ali izgleda da od kada si tamo sve ide po planu?

Prikupljanje novca za odlazak je bio najstresniji deo celog procesa, ali sam nekako sve vreme znala da ćemo uspeti, da sav trud ne može biti uzalud. Imala sam sreću da su mi se na velikom koncertu za prikupljanje sredstava, koji sam održala u Kulturnom Centru GRAD, pridružili veliki muzičari koje jako poštujem i cenim kao što su Vasil Hadžimanov, David Maksim Micić, Pera Krstajić, Peđa Milutinović itd. Biti podržan od strane takvih muzičara je fantastičan osećaj i jako mi je drago što su želeli da mi pomognu u ovome. Sada sve ide po planu. Jako mi je lepo u Oslu, škola je fantastična, pruža mnogo prilika za saradnje, koncerte, putovanja. Imam fenomenalnog profesora sa kojim mnogo volim da radim i koji podržava sve moje lude ideje i pomaže mi da ih sprovedem u realnost. Životni stil Norvežana je vrlo opušten i ušuškan, tako da je vrlo lako naći inspiraciju i motivaciju za stvaranje novih stvari i živeti kreativan život umetnika.

Koliko se Srbija i Norveška razlikuju u shvatanju i prihvatanju umetnika i umetnosti?

Norvežani imaju jako uređen sistem po pitanju svega, pa i umetnosti. Imaju sredstva da podržavaju umetnost. Zapravo, Norveška je nedavno proglašena za najbolje mesto za život što se tiče umetnosti. Scena je vrlo otvorena u smislu prihvatanja i ostvarivanja novih ideja koje su možda malo veći ‘rizik’. Imaju jako otvoren um za shvatanje umetnika i podržavanje raznih projekata. Od kada živim ovde, prisustvovala sam mnogim koncertima i performansima, u okviru i muzičke i plesne scene, koji su doneli vrlo nov i svež zvuk i definitivno su nešto što se ne viđa svaki dan. Imam osećaj da ljudi ovde mnogo vole da čuju i podrže nove, drugačije stvari i jako je zdravo živeti u sredini koja te podstiče da stvaraš. Drugačije je i to da se umetnici među sobom jako podržavaju i pomažu, nisam nijednom osetila neku sujetu i ljubomoru između muzičara, sve deluje kao timski rad.

Kolike su razlike u svakodnevnom životu, prija li ti Oslo?

Oslo je divan i ušuškan grad. Nije mnogo veliki, ima svega oko 500.000 stanovnika i svuda je lako stići. Prija mi da budem ovde, nekako imam osećaj da bilo gde da sam u gradu, kao da sam u svojoj kući. NJima je komfor vrlo bitna stavka u životu i jako se trude da tako naprave sve. U školi imamo nekoliko mesta sa kaučevima i ćebadima, za

Na polju klasične muzike osoba od koje sam ubedljivo najviše naučila i konstanto učim nešto novo je Nemanja Radulović. On zrači fantastičnom energijom i za tren oka reši svaki problem, bilo da je u vezi sa muzikom ili uopšte životom.

odmaranje ili pisanje radova u ‘kućnoj’ atmosferi. Čak i kada je ogroman sneg napolju, nije teško stići od jednog mesta do drugog, a kad je svuda tako ušuškano, ništa se ne čini teško. Zvuči kao da baš idealizujem ovo mesto, ali sam zapravo jako zadovoljna kako mi život ovde teče! Jedina značajna razlika je da ima manje stresa u vezi sa nebitnim stvarima. Mnogo mi se sviđa i to što je pretpostavka ljudi da je na severu dosadno i da se ništa ne dešava – potpuno pogrešna! Stalno se nešto dešava, ima toliko koncerata i festivala koji se često poklapaju vremenski, da je nekad jako teško odlučiti gde otići. Još nijednom mi se nije desilo da ne znam šta bih radila kada imam vremena.

Sarađivala si i sarađuješ sa vrhunskim muzičarima i umetnicima… koliko je to proširilo tvoje vidike i iskustva?

Mislim da su saradnje sa umetnicima koji su već izgradili svoje karijere najbitnije od svega jer se najbolje uči na nečijem primeru. Saradnja sa vrhunskim muzičarima je uvek velika privilegija, svaki put se osećam kao da sam odrasla i naučila toliko novog za kratko vreme, iz primera osobe sa kojom sarađujem. Uvek shvatim nešto novo i o sebi što mnogo pomogne u daljem radu.

Tvoj talenat je fascinantan, ali uspeh sigurno zahteva i mnogo rada. Da li je naporno?

Do sada sam van klasike sarađivala uglavnom sa progresivnim metal bendovima i to mi je uvek bilo omiljeno da sviram uživo jer snaga benda iza nekog ‘nežnog’ instrumenta je jedan jako divan i moćan osećaj. Paralelno se uvek bavim proučavanjem klasične muzike i stvaranja nečeg novog. Ove školske godine sam imala mnogo nastupa sa džez big bendovima što je za mene novo i jako interesantno.

Sve što zahteva mnogo rada je naporno. Ali naporno ne mora nužno da ima negativnu konotaciju. Do sada sam naučila da što više sebe dam tome što radim, vrati mi se duplo više zadovoljstva. Ključ svega je da radite ono što volite, što vas ispunjava i čini srećnim.

Koja vrsta nastupa, muzike ti najviše prija? Gde se najviše osećaš svojom?

Uvek sam volela da eksperimentišem i mešam stilove muzike koje sviram, to mi je naročito bitno ovde. Volim improvizaciju, ne volim ograničavanje žanrom. U klasici mnogo volim da radim svoje aranžmane dela koje sviram i da mešam muziku sa plesom i poezijom. Do sada sam van klasike sarađivala uglavnom sa progresivnim metal bendovima i to sam najviše volela da sviram uživo, jer snaga benda iza nekog ‘nežnog’ instrumenta je divan i moćan osećaj. Paralelno se uvek bavim proučavanjem klasične muzike i stvaranja nečeg novog. Ove školske godine sam imala mnogo nastupa sa džez big bendovima što je nešto novo i interesantno za mene. Svojom se najviše osećam kada mogu da napravim svoj ‘šou’ sa muzičarima sa kojim želim i svojim aranžmanima, kada mogu da stvorim publici neko novo iskustvo, ne samo kroz običnu formu koncerta. Trenutno pripremam baš veliki koncert kao svoj diplomski ispit gde ću izvesti Barberov koncert za violinu sa orkestrom i ‘Proleće u Japanu’ Aleksandra Sedlara, koje je napisano za Nemanju Radulovića, zajedno sa aranžmanima rok bendova gde ću spojiti orkestar sa bendom. Jako se radujem tom koncertu i uspela sam da dobijem svoju omiljenu salu u gradu da ovo sprovedem u delo.

Koji nastupi, takmičenja, saradnje… su ti bili posebno značajni u dosadašnjoj karijeri, a čemu se nadaš?

Na polju klasične muzike osoba od koje sam ubedljivo najviše naučila i konstantno učim nešto novo je Nemanja Radulović. On zrači fantastičnom energijom i za tren oka reši svaki problem, bilo da je vezan za muziku ili život. Na njegovom primeru sam najviše naučila o izgradnji sopstvenog stila i kako ostati iskren prema samom sebi u bilo čemu što radiš. To je saradnja koja za koju mislim da će zauvek ostati najmilija, jer neki ljudi prosto zauzmu tako posebno mesto u vašem životu da niko nikad ne može da ih zameni. Što se tiče savremenijih žanrova, saradnja sa Davidom Micićem mi beskrajno znači, kao i sa svim muzičarima koje sam upoznala radeći sa njim. Radujem se novoj muzici u tom žanru, uvek je veliki kreativni izazov.

Posle svega što si prošla, imaš li želju i nameru da se trajno vratiš u Užice?

Zasad mi je lepo ovde i volela bih da ostanem ovde sve dok je tako lepo. Mnogo volim da budem u pokretu, da putujem i menjam lokacije, pa nikad ne mogu sa sigurnošću da kažem gde ću biti kroz određeni vremenski period. Volela bih da stignem na mnoga mesta. Ovo je tek početak mog skitanja po svetu, u to sam sigurna. Ali… lepo je uvek imati mogućnost da se vratiš kući!

Ostavite odgovor