Pocetna BORN IN THE UE Užičanka Marina Milić, inženjer u Australiji: Šta se sve može za 15...

Užičanka Marina Milić, inženjer u Australiji: Šta se sve može za 15 meseci

1076
0
Podelite

U Australiji sam upoznala ljude iz rodnog grada, koji žive na pet minuta od naše kuće, a koje nikada pre nisam srela u Užicu

Dva dana pošto je uzela diplomu Šumarskog fakulteta u Beogradu, na Odseku za preradu drveta, Užičanka Marina Milić, sa sadašnjim suprugom, tada momkom, započela je potpuno drugačiji život u Australiji. Kao inženjer prerade drveta u kontroli kvaliteta, u kompaniji „ AKD Softwoods“, radi izuzetno odgovoran posao, a porodicu u Užicu je posetila za vreme novogodišnjih praznika, posle 15 meseci. Nakon života u Melburnu, prija joj DŽilong, koji izlazi na okean i iz koga svakodnevno odlazi na posao u obližnji Kolak. Australija joj je donela i nova prijateljstva,između ostalog i sa dve Užičanke, sa kojima deli iskustva kako iz Australije, tako i iz svoje zemlje.

Uzeti diplomu i dva dana kasnije započeti život na drugom kraju sveta zvuči kao hrabra odluka?

Cilj je da ustanovimo da li testirano drvo zadovoljava standarde. Ukoliko nije tako, cela smena ide u karantin, dok se ne odluči šta dalje. Radimo vrlo odgovoran posao, od nas zavisi dosta ljudi

Da, ali uvek sam znala da imam gde da se vratim ako ne uspem. Nikada nisam rekla da odlazim zauvek, već da ću probati da živim tamo, pronađem posao u svojoj struci… To ovde nisam ni pokušala, pa ne mogu da znam kako bi bilo da jesam. Od početka sam želela više – da naučim nešto novo, vidim kako se radi u svetu i da se unapređujem u svojoj industriji. To uopšte nije bilo lako. Otišla sam krajem 2016. godine, a celu 2017. provela u traženju posla. Pre svega, tražila sam i uspostavljala kontakte. Imala sam sreću da upoznam veoma uticajnog čoveka u drvnoj industriji, koji je želeo da se sastane sa mnom. Pri tom susretu, bio je veoma direktan, strog, konkretan. Uputio me je u kom smeru da tražim, koji delovi Australije su poznati po preradi drveta. Posle godinu dana, pronašla sam svoje mesto u firmi „AKD Softwoods “, gde i sada radim kao inženjer prerade drveta u kontroli kvaliteta. To preduzeće je apsolutni lider u našoj industriji.

Koliko je u tvom poslu korisno znanje koje si stekla na fakultetu u Srbiji?

Radim u tehničkom timu od sedam ljudi, koji su uglavnom mašinski inženjeri. Jedino ja imam diplomu Šumarskog fakulteta, jer on u Australiji i ne postoji. Postoje samo kursevi, a na građevini uvek imate jedan predmet koji se bavi drvetom i to je to. Zato im je bilo veoma zanimljivo to što sam ja četiri godine studirala nauku o drvetu. To je bio i razlog da dobijem posao, iako nisam imala prethodno radno iskustvo. Znanje stečeno na fakultetu je bila ulaznica za posao. Deo teoretskog znanja sam mogla da primenim, kako u razumevanju celokupnog procesa, tako i pojedinačnih faza prerade, međutim standardi su različiti, pa se javlja dosta odstupanja u praksi.U početku je bilo zahtevno savladati fraze tehničkog engleskog, jer kada ste na određenoj poziciji, od vas se zahteva elokventnost. Razgovor sa kolegom mora biti na višem nivou nego kada pričate sa drugom iz detinjstva. Ipak, navikne se čovek. LJudi iz tima su fantastični, uvek hoće da ponove, pokažu, sve možeš da pitaš. Ukoliko želiš da naučiš – naučićeš.

U industriji u kojoj dominiraju muškarci, kompanija „AKD Softwoods“, u kojoj je Marina zaposlena, posebno je ponosna na svoj ženski tim

Čime se bavi tvoj tim?

Mi radimo na različitim projektima koji se tiču unapređenja primarne prerade, susenja i kvaliteta drveta. To podrazumeva dosta probnih projekata, neophodnih pri uvođenju promena, jer sve one prethodno moraju biti detaljno ispitane.

Kakav tempo života uslovljava takav posao?

Veoma sam zauzeta. Vozim do posla sat vremena, radno vreme mi počinje oko 20 do 8 i traje do 5 popodne. U praksi, to je uglavnom pola sata duže, nakon čega ponovo sat vremena vozim do kuće. Nije jednostavno, ali čovek se na sve navikne i zaista se isplati.

Šta je tvoj posao, kao inženjera prerade drveta u kontroli kvaliteta?

Na početku svakog dana imamo sastanak sa supervizorima iz pilana, u kojima je uspostavljen dvofazni režim, po principu: mokra pilana, sušenje i suva pilana. Svakog drugog dana, naš tehnički tim sastaje se sa supervizorima proizvodnje, koji nam ukazuju na probleme koji su se dogodili proteklog dana ili noći. Primer toga je nedovoljno dobar procenat iskorišćenja, kada je na nama da pronađemo grešku i procenimo da li je ona trenutna ili sistemska. Nakon sastanka, odlazim sa kolegom u suvu pilanu, gde obilazimo pogon, procenjujemo fizička i mehanička svojstva drveta i da li skeneri vide sve greške. Cilj je da ustanovimo da li testirano drvo zadovoljava standarde. Ukoliko nije tako, cela smena ide u karantin, dok se ne odluči šta dalje. Radimo vrlo odgovoran posao, od nas zavisi dosta ljudi. Najveći procenat proizvodnje je građevinsko drvo, a ukoliko se desi neki propust, koji bi primera radi, mogao dovesti do pucanja građevine, bio bi kriv naš, tehnički tim. Na kraju, odlazim u kancelariju, gde radim na novim projektima i istraživanjima. Trenutno ih je pet, a jedan od njih podrazumevao je lomljenje 900 dasaka, beleženje rezultata i njihovu analizu. U svemu je veoma važna jasna komunikacija sa svim delovima proizvodnje, svi smo kao jedno i radimo za isti cilj. Svaka osoba je bitna karika u lancu, svako se podjednako ceni.

Dug je period 15 meseci, ali kada sam ovde, onda se osećam kao da nisam ni odlazila. Sa roditeljima se čujem veoma često, šaljem im slike, nemam osećaj da se tako dugo nismo videli

Koliko se standardi u obradi drveta, po kojima radite, razlikuju od onih koji se primenjuju u Srbiji?

Standardi u Srbiji, odnosno u Evropi su mnogo drugačiji nego u Australiji. Za ovo čime se mi bavimo, u Evropi je dovoljno da posedujete jednu mašinu koja će biti programirana u skladu sa standardom. U Srbiji se razmišlja u pravcu da će tržište odbaciti loš materijal, nema dovoljno dobre kontrole kvaliteta. Od svog profesora sam čula da ona još postoji samo za dečije krevete. U Australiji, svaka daska koja izađe iz proizvodnje mora da zadovoljava fizička i mehanička svojstva propisana standardom.

Za svoj diplomski rad sam pisala o skeneru za drvo, italijanske proizvodnje, najnovije tehnologije.Tada sam mislila da nema šanse da ću ga videti ikada u životu. Ispostavilo se da je to bila prva tehnologija na kojoj sam naučila da radim u Australiji. Sada znam koliko zapravo ima nedostataka. Zanimljivo je koliko se perspektiva menja.

Da li je karijera koju gradiš onakva kakvu si priželjkivala kada si upisivala fakultet?

Zapravo sam svojevremeno želela da budem dizajner nameštaja. U trećoj godini fakulteta, kada je trebalo da biram podsmer, poslušala sam savet profesora, koji mi je rekao jednu vrlo istinitu i praktičnu stvar – kao dizajner nameštaja moraš razumeti tehnologiju drveta. DŽaba ti dobar dizajn, ako nije funkcionalan. Za to moraš poznavati tehnologiju obrade drveta, znati kada se koje drvo koristi. Nakon svega, mi smo inženjeri prerade drveta.

Misliš li da ima šanse da ti se ukaže prilika da znanje i iskustvo jednoga dana primeniš u Srbiji?

Sigurno da postoji, a nadam se da će se industrija prerade drveta u Srbiji u narednom periodu još više razvijati. Znam da većina mojih kolega sa fakulteta ima posao. Volela bih da se stvari razvijaju tako da jednog dana svojim znanjem i radim doprinesem razvoju svog grada i zemlje. Nadam se da će me posao jednom dovesti ovde.

Da li si već navikla na život u Australiji?

Još uvek se navikavam, nedestaje mi Užice. Sada sam došla prvi put posle 15 meseci. Lepo je što znam da sam tamo uspela da ostvarim nešto, to menja perspektivu, ali nedostaje mi druženje, opušteniji tempo, naš mentalitet. Mnogo šta je drugačije i ima stvari koje mi se ne dopadaju. Ipak, ono što mi se mnogo sviđa je to što vas ljudi tamo pođednako poštuju, bez obzira na to da li ste električar ili akademik. Uvek se lepo ophode prema čoveku, bez arogancije. Trenutno živimo u fenomenalnom DŽilongu, na sat vremena od Melburna, u državi Viktorija. To je divan grad koji izlazi na okean. Prvih godinu dana smo živeli u Melburnu, ali posao je zahtevao da se preselimo. Moj muž radi u Melburnu, a ja u Kolaku, koji je takođe na sat vremena od Melburna, pa smo pronašli zlatnu sredinu.

Da li si tamo u kontaktu sa drugim Srbima?

Da, i to ne samo sa Srbima, već i sa Užičanima! U Australiji je crkva veoma jaka i upravo tu sam upoznala dve Užičanke, sa kojima svakodnevno razgovaram. Tako sam zapravo u Australiji upoznala ljude iz rodnog grada, koji žive na pet minuta od naše kuće, a koje nikada pre nisam srela u Užicu. Fantastičan je osećaj tamo imati nekoga sa kim možeš podeliti priče i iskustva iz svoje zemlje.

Ostavite odgovor