Pocetna BORN IN THE UE Užičanin Aleksandar Savić, istoričar medievista: O tragalačkom žaru i mnoštvu istorija

Užičanin Aleksandar Savić, istoričar medievista: O tragalačkom žaru i mnoštvu istorija

851
0
Podelite

Moj prvi projekat, o užičkom Sokolskom pokretu, proistekao je iz učešća na Seminaru društvene istorije u Istraživačkoj stanici Petnica

Užičanin Aleksandar Savić, sada radi kao asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu. On je istoričar, medievista – bavi se srednjim vekom, a kako kaže, ukoliko radeći s mladim ljudima uspe da vrati makar deo onoga što je dobio od užeg kruga svojih profesora iz Gimnazije, ali i kolega iz Istorijskog arhiva i Narodnog muzeja – imaće razloga da bude zadovoljan.

Koliko možemo verovati istoriji, odnosno – onim podacima koje posmatramo kao „opštepoznate“?

Ako nam je dozvoljeno da u kontekstu ovog razgovora unekoliko pojednostavimo značenjski opseg termina „istorija“, mogli bismo, u načelu, kazati da on predstavlja koherentno i metodološki utemeljeno tumačenje prošle stvarnosti, koja se (re)konstruiše kritičkim čitanjem svakovrsnih njenih ostataka, tzv. istorijskih izvora. Iz ovog krajnje redukovanog pokušaja definicije slede najmanje dva zapažanja: prvo, istorija i prošlost, ukoliko ne prihvatimo klasično postmodernističko stanovište, nisu sinonimi; drugo, istorija je nužno proizvod napora istoričara da na osnovu pojedinačnih saznanja steknu predstavu o fenomenima višeg reda – otuda naš rezultat ne može biti shvaćen kao datost, već kao manje ili više uspela interpretacija. Kada se, shodno tome, monolitnost Istorije relativizuje postojanjem mnoštva istorija, postaje jasno da je odnos prema bilo kojoj od njih neumesno svesti na razinu „verovanja“ (koje u sebi, rekao bih, nosi primesu intelektualne pasivnosti). Kritički otklon jeste zahtevnija, ali nesumnjivo ispravna alternativa.

Koliko je, po Vašem mišljenju, važno da li se popularne serije, filmovi, knjige pridržavaju istorijskih činjenica?

O ovoj temi se mnogo govorilo u godini koja je na izmaku. Što se mene tiče, odijum jednog dela javnosti koji je izazvalo odsustvo „istorijske tačnosti“ u određenim popularnim sadržajima je uglavnom deplasiran. Maločas sam kazao da je istoriografija u osnovi jedna „igra interpretacije“. Pisanje scenarija ili istorijskih romana se može okarakterisati istom sintagmom, ali treba voditi računa o tome da su „pravila igre“ u ovom i prethodnom slučaju bitno različita. U odsustvu konkretnih obaveštenja iz izvora – to mi srednjovekovci dobro znamo – često se dešava da do nekakvog rešenja dođemo posredno, recimo na osnovu komparativnih uvida. Prirodno, osim toga što će nastojati da svoje tumačenje što bolje argumentuje, savestan istoričar će u konačnici naći način da se od njega i ogradi, ostavljajući prostor eventualnim novim viđenjima (sopstvenim ili tuđim) da ga modifikuju ili pak sasvim odbace. Pisac beletristike se sa ovim problemom ne suočava; on ima punu slobodu da svoju pripovest oblikuje u skladu sa koncepcijom dela. Isto tako, ne bi trebalo očekivati od igrane televizijske serije da bude svedena na ekranizaciju tekuće istoriografske produkcije; njena je svrha prvenstveno da zabavi gledaoca, ali i da ga eventualno zainteresuje za određena pitanja o kojima se može detaljnije obavestiti u relevantnoj literaturi. Sve u svemu, reč je o različitim perspektivama koje imaju drugačije ambicije, domete i publiku, što znači da se međusobno ne ugrožavaju. Besmisleno je, naime, optuživati nekoga da uzurpira prostor na koji zaista ni ne pretenduje.

Šta Vam govori rad sa studentima – koliko znamo, razumemo, cenimo… svoju istoriju?

Studenti istorije dolaze iz različitih sredina, iz različitih škola – prirodno je, stoga, da izvan nekog opšteg nivoa bez kojeg ne bi mogli položiti prijemni ispit, postoje razlike u znanju. Nakon četiri godine studija, razlike će i dalje biti prisutne, jer svako je, na kraju krajeva, odgovoran za sopstveni napredak. Ne želim da kažem da je prilike koje se u tom periodu ukazuju uvek lako prepoznati, a još manje na pravi način iskoristiti. Podsticaj koji nastavnici i saradnici mogu pružiti u tom pogledu katkada se ispostavi kao ključan; u toj svetlosti ja sagledavam i vlastitu pedagošku odgovornost. No, da se vratim na to sa kakvim znanjem studenti dobijaju zvanje diplomiranog istoričara. Poznavanje faktografije je u suštini nestalno; ukoliko se ne obnavljaju, podaci će se pre ili kasnije povući da bi ustupili mesto drugima. Ono što, međutim, svaki istoričar treba da ponese sa sobom nakon studija jesu principi kojima se vodi na putu spoznaje prošlosti – to je, ako hoćete, „zanat“ istoričara. Naravno, ne bi trebalo pomisliti da postoji opšti konsenzus oko svih njegovih teorijskih aspekata: moje je mišljenje da on, između ostalog, mora podrazumevati načelnu vrednosnu distancu prema ma kojem narativu o prošlosti, što je možda odgovor na poslednji deo vašeg pitanja.

Kojim svojim karakteristikama je srednji vek zaslužio da na njega obratite posebnu pažnju?

Imajući u vidu činjenicu da su moja medievistička stremljenja bila u izvesnom smislu ispoljena još pre studija, mislim da je sa ove distance teško razlučiti, bez zastranjivanja u neku vrstu teleologije, šta je sve u krajnjem ishodu uticalo na odluku da se posvetim upravo toj grani istoriografskog zanimanja. Možda se ona može delimično objasniti sklonošću, pokazanom srazmerno rano, ka učenju starih jezika. Ono što je sasvim sigurno doprinelo mom izboru jeste okolnost da sam još kao gimnazijalac imao sagovornike koji su delili moja interesovanja za srednji vek – danas su to dragi prijatelji koji se, izgleda, i dalje nisu umorili od razgovora. Naravno, fakultet je uneo jedan posve nov kvalitet u ovaj razvoj, budući da su mi se tek tada zaista ukazali višestruko podsticajni istraživački potencijali srednjovekovnih studija. Pristupi naučnom ispitivanju ove epohe koji se neguju na Katedri za opštu istoriju srednjeg veka i pomoćne istorijske nauke pružili su mi smernice za najranije samostalne radove; sve što sam od tada uradio, i na čemu trenutno radim, ima svoje korene u ovom živom intelektualnom jezgru. Pripadati mu zbilja jeste privilegija.

Da li ste se nekada detaljnije bavili istorijom Užica?

Uprkos tome što nije dugo trajao – niti iznedrio naročite naučne rezultate – period istraživačkog bavljenja lokalnom istorijom u gimnazijskim danima mi je ostao u veoma lepom sećanju. Moj prvi projekat, o užičkom Sokolskom pokretu, proistekao je iz učešća na Seminaru društvene istorije u Istraživačkoj stanici Petnica. Ova i slične teme što su me tih godina zanimale nisu, razume se, iziskivale posebne filološke i teorijske kompetencije koje čine okosnicu mojih sadašnjih istraživanja; ipak, rekao bih da sam upravo tada usvojio jedan rudimentaran, ali solidan metodološki okvir i, što je možda još važnije, probudio u sebi svojevrstan tragalački žar koji se u međuvremenu preobrazio u središnju nit moje profesionalne svakodnevice. Gledajući unazad na deceniju koju je omeđilo moje intelektualno sazrevanje, ne mogu da se ne setim jednog užeg kruga svojih profesora iz Gimnazije, ali i kolega iz Istorijskog arhiva i Narodnog muzeja. Oni su mi, svako na vlastiti način, pomogli u meri koju ja u tim godinama nisam mogao do kraja osvestiti (a vrlo moguće ni oni sami). Ukoliko radeći s mladim ljudima uspem da vratim makar deo tog duga, imaću razloga da budem zadovoljan.

Ne bi trebalo očekivati od igrane televizijske serije da bude svedena na ekranizaciju tekuće istoriografske produkcije; njena je svrha prvenstveno da zabavi gledaoca, ali i da ga eventualno zainteresuje za određena pitanja o kojima se može detaljnije obavestiti u relevantnoj literaturi. Reč je o različitim perspektivama koje imaju drugačije ambicije, domete i publiku, što znači da se međusobno ne ugrožavaju. Besmisleno je, naime, optuživati nekoga da uzurpira prostor na koji zaista ni ne pretenduje.

Kako doživljavate rekonstrukciju Starog grada u Užicu, koja je jedan od projekata na kojima je akcenat u poslednje vreme?

Moram priznati da vesti o ovom važnom poduhvatu do mene dolaze tek sporadično, kao i da sam, nažalost, poslednjih godina veoma retko bio u prilici da zapravo posetim Stari grad i posvedočim različitim fazama njegove rekonstrukcije. S obzirom na to, bojim se da u ovom času ne bih bio u stanju da donesem adekvatno utemeljen i sveobuhvatan sud o pojedinostima usvojenog koncepcijskog rešenja, dinamici izvođenja radova, ili pak o predviđenoj ulozi samog lokaliteta u kulturnom i privrednom životu grada pošto posao na njegovom uređenju bude doveden do kraja. Načelno, međutim, smatram da se potreba za nekom vrstom intervencije odavno ukazala i u tom smislu verujem da je u njenoj realizaciji razumno podržati napore nadležnih organa, ukoliko – i to je suštinski važno potcrtati – oni slede preporuke relevantnih ustanova i pojedinaca koji su, za razliku od mene, kadri da na meritoran način govore o srednjovekovnim fortifikacijama, principima konzervacije kulturne baštine, i tome sličnom.

Da li Vas trenutno okupira neka tema, oblast, ličnost, period – kakvi su Vaši poslovni planovi?

Prevashodni predmet mog akademskog zanimanja u ovom trenutku jesu načini na koje je Sveta zemlja konceptualizovana u pravoslavnom svetu jugoistočne Evrope tokom razvijenog i poznog srednjeg veka (otprilike od kraja 12. ili početka 13. do sredine 16. stoleća); reč je o mnogoobraznom kulturnoistorijskom fenomenu koji čini srž moje doktorske disertacije. Mada predstavljaju još jedan nemali izazov, nastavne obaveze na Univerzitetu unose veoma podsticajnu dinamiku u istraživački proces.

Postoji li mogućnost da te ambicije ostvarujete iz Užica?

Očevidno je iz ovoga što sam upravo izneo da su vektori mog ličnog i profesionalnog razvoja usmereni ka nekim drugim sredinama. To, ipak, ne znači da prostora za određeni vid saradnje sa lokalnom akademskom zajednicom uopšte nema – naprotiv! Možda će ovaj razgovor doprineti tome da njeni mogući modaliteti postanu jasniji.

Ostavite odgovor