Pocetna BORN IN THE UE Užičanin Ognjen Obradović, dramaturg: Klikovima zalivamo „fikuse“

Užičanin Ognjen Obradović, dramaturg: Klikovima zalivamo „fikuse“

683
0
Podelite
Ognjen Obradović, foto: Marija Pavlović

Premijera u rodnom gradu znači da će vašu predstavu gledati oni sa kojima ste odrastali, ali i oni koji te znaju „kad si bio ovoliki“

Užičanin Ognjen Obradović, posle završene dramaturgije nastavio je doktorske studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde radi kao asistent. Piše poeziju, drame i scenarije, a iza njega su drame i radio dramska dela: „Nedelja-juče, danas, sutra“, „Put u Lisabon“, „Da mi je da spustim ovu suzu“, „Hajka na vuka“, „Kako održavati fikus“. Izdao je i zbirku poezije „Oticanja“. Dobitnik je nagrade Mladi Dis za 2016. godinu, a drama „Hajka na vuka“ uvrštena je u uži izbor na konkursu Sterijinog pozorja 2015. godine. U Narodnom pozorištu u Užicu, pre nekoliko meseci je prvi put izvedena predstava „Kako održavati fikus“ po njegovom tekstu, a kako kaže – svaki povratak u rodni grad je jedno malo svođenje računa.

Da li predstavljanje stvaralaštva u rodnom gradu nosi i neku specifičnu emociju?

To je posebna vrsta odgovornosti i posebna vrsta treme! Naravno da vam je važna svaka inscenacija teksta koji ste napisali, ali premijera u rodnom gradu znači da će vašu predstavu gledati i oni sa kojima ste odrastali, ali i oni koji te znaju „kad si bio ovoliki“.
Pored toga, mislim da je, za nas koji smo iz provincije, svaki povratak u rodni grad jedno malo svođenje računa. Osim što primetite koja je zgrada srušena, a koja renovirana, lakše detektujete i kako ste vi odrastali i kako ste se menjali s godinama. Kada razmišljam o Fikusu, uvek se setim i onoga što je u Užicu prethodilo ovoj predstavi. Tu pre svega mislim na one koji su usmerili moje dalje izbore: Tanju Jovanović, koja i glumi u predstavi, moju profesorku književnosti Gocu Danilović, književni festival „Na pola puta“ i užički Jugoslovenski pozorišni festival.

Kada razmišljam o Fikusu, uvek se setim i onoga što je u Užicu prethodilo ovoj predstavi. Tu pre svega mislim na one koji su usmerili moje dalje izbore: Tanju Jovanović, koja i glumi u predstavi, moju profesorku književnosti Gocu Danilović, književni festival „Na pola puta“ i užički Jugoslovenski pozorišni festival
Kada razmišljam o Fikusu, uvek se setim i onoga što je u Užicu prethodilo ovoj predstavi. Tu pre svega mislim na one koji su usmerili moje dalje izbore: Tanju Jovanović, koja i glumi u predstavi, moju profesorku književnosti Gocu Danilović, književni festival „Na pola puta“ i užički Jugoslovenski pozorišni festival

Gajimo li, održavamo li „fikuse“ danas?

U predstavi je to nadimak dečaka koji ne govori, ali zato, kako će se ispostaviti, fenomenalno igra zumbu, pa tako postaje zvezda na društvenim mrežama.
Kada sam 2016. pisao ovaj komad, moja inspiracija bili su muzički šou programi u kojima učestvuju deca, koja su u mašineriju industrije zabave gurnuta zarad profita, a sama su potpuno nesvesna konteksta u kom su se obreli. Tada nisam ni slutio da će u vreme premijere, dve godine kasnije, tek rođena beba biti uvedena u rijaliti program. Stalno se govori o ubistvu kao krajnjoj tački koju bi ovi šou programi mogli da dotaknu. Ja mislim da je uvođenje deteta još problematičnije, jer ono o tome nije moglo da odluči svojevoljno. Pored toga, vrlo je sadistička eksploatacija učesnika koji imaju psihičke probleme. Da se razumemo, ne govorim o tome iz apsolutno neutralne pozicije – i samom mi bude smešno kad na mrežama naiđem na neki bizarno smešan sadržaj tog tipa. Dakle, i ja svojim klikovima zalivam fikuse! Uostalom, važno je reći da ovo o čemu govorim nije odlika samo pomenutih programa već medija uopšte, koje glad za senzacijom i profitom gura sve dalje i dalje.

U ovom društvenom trenutku, u kom pravcu treba da bude usmerena društvena angažovanost pozorišta i književnosti?

Mislim da je to stvar (po)etičke odluke svakog autora. Ono što je sigurno – umetnost se uvek dešava u nekom društvenom kontekstu i iluzorno je pokušavati da je iz toga izolujemo, bilo kao stvaraoci, bilo kao tumači.

Kada sam 2016. pisao „Fikus“, moja inspiracija bili su muzički šou programi u kojima učestvuju deca, koja su u mašineriju industrije zabave gurnuta zarad profita, a sama su potpuno nesvesna konteksta u kom su se obrela. Tada nisam ni slutio da će u vreme premijere, dve godine kasnije, tek rođena beba biti uvedena u rijaliti program. Stalno se govori o ubistvu kao krajnjoj tački koju bi ovi šou programi mogli da dotaknu. Ja mislim da je uvođenje deteta još problematičnije, jer ono o tome nije moglo da odluči svojevoljno
Kada sam 2016. pisao „Fikus“, moja inspiracija bili su muzički šou programi u kojima učestvuju deca, koja su u mašineriju industrije zabave gurnuta zarad profita, a sama su potpuno nesvesna konteksta u kom su se obrela. Tada nisam ni slutio da će u vreme premijere, dve godine kasnije, tek rođena beba biti uvedena u rijaliti program. Stalno se govori o ubistvu kao krajnjoj tački koju bi ovi šou programi mogli da dotaknu. Ja mislim da je uvođenje deteta još problematičnije, jer ono o tome nije moglo da odluči svojevoljno

Da li misliš da je pozorišna i čitalačka publika spremna da primi tu poruku ili poenta i nije u svesnom primanju poruke?

Slanje poruke zvuči kao jednoznačan i jednosmeran proces, a u takve ne verujem, naročito kada je umetnost u pitanju. Smatram da dobri tekstovi i predstave postavljaju pitanja i prave pukotine u onome što nam deluje poznato i samo po sebi razumljivo.

Mogu li književnost i pozorište ili – umetnost uopšte da nam pomognu da promenimo taj pristup deci, sebi, životu…?

Ne mislim da je, barem ne u današnjem kontekstu, umetnost poluga kojom se direktno i sveobuhvatno može menjati društvo. Međutim, to nikako ne znači da je ona jalova i bez snage. Siguran sam da svi možemo da navedemo barem nekoliko filmova, predstava ili knjiga koje su nas protresle, zapitale i na taj način inciriale nekakvu promenu. Na kraju krajeva, tu prvi dižem dva prsta: ja sam taj koga je umetnost oblikovala i menjala i ostavljam joj privilegiju da to i ubuduće čini.

Koji deo sebe, svog izraza si pronašao u poeziji? Šta uspevaš poezijom da kažeš, što možda ne bi mogao proznim tekstom?

Poeziju pišem još od srednje škole, to je za mene oduvek bio način da se izrazim i artikulišem. Iako su moje pesme često narativne, nisam nikada pisao prozu (možda sam za to previše lenj!). Za razliku od drama i scenarija, koje sam pisao na fakultetu, poezija je za mene bila prostor estetske i svake druge slobode, koja se nalazila izvan bilo čijih očekivanja ili procene. Dugo nisam imao nameru ili plan da objavljujem, a onda sam jednog dana poželeo da sebi i tu slobodu uskratim i poslao rukopis na konkurs za nagradu Mladi Dis. Na sreću ili nesreću, ishod je bio pozitivan.

Za razliku od drama i scenarija, koje sam pisao na fakultetu, poezija je za mene bila prostor estetske i svake druge slobode, koja se nalazila izvan bilo čijih očekivanja ili procene. Dugo nisam imao nameru ili plan da objavljujem, a onda sam jednog dana poželeo da sebi i tu slobodu uskratim i poslao rukopis na konkurs za nagradu Mladi Dis. Na sreću ili nesreću, ishod je bio pozitivan
Za razliku od drama i scenarija, koje sam pisao na fakultetu, poezija je za mene bila prostor estetske i svake druge slobode, koja se nalazila izvan bilo čijih očekivanja ili procene. Dugo nisam imao nameru ili plan da objavljujem, a onda sam jednog dana poželeo da sebi i tu slobodu uskratim i poslao rukopis na konkurs za nagradu Mladi Dis. Na sreću ili nesreću, ishod je bio pozitivan

Za koga pišeš – za sebe ili za nekog drugog?

Mislim da je jedini moguć odgovor – i za sebe i za nekog drugog. Umetnost ne postoji bez pogleda tog drugog, koji je, zapravo, i oživljava. Predstava „Kako održavati fikus“ ne postoji ako u publici nema barem jednog čoveka koji je gleda. Pored toga, čak i kad mislimo da nešto stvaramo sami za sebe, mi ni tada nismo u nekom apsolutnom smislu sami, jer smo već unapred formirani i određeni onim što je, uslovno rečeno, svet drugih.

Kako si doživeo prvo postavljanje na scenu tvog teksta?

To je došlo za mene potpuno neočekivano. Bio sam student prve godine dramaturgije

Hajka na vuka, Šabačko pozorište
Hajka na vuka, Šabačko pozorište

kada sam poslao tekst na konkurs Beogradskog dramskog pozorišta za dramski prvenac. U toj drami sam pokušao, referišući se na Beketa, da progovorim o apatiji svoje generacije. Tekst je i odabran na pomenutom konkursu i imao je premijeru već sledeće godine u Beogradskom dramskom pozorištu, u režiji Milana Neškovića. Sve to me je ohrabrilo, ali i dosta rano suočilo sa time šta znači biti dramksi pisac.

Dosta rano si talentom i radom zaradio čvrstu poziciju. Gde su tvoji ciljevi?

Planiram da završim doktorske studije i dam sve od sebe da budem što bolji u pedagoškom radu na fakultetu, koji smatram izuzetno odgovornim i važnim.
Pripremam drugu knjigu poezije, koja, zapravo, i neće biti knjiga već višemedijski projekat koji preipsituje ukrštanja poezije sa drugim umetnostima. Prvi deo toga trebalo bi da bude izložen na Trijenalu proširenih medija 2019. godine.
Pišem i dva scenarija, jedan sa slovenačkim rediteljem Janezom Burgerom i drugi sa rediteljkom Valerie Wolf Gang, koji će, nadam se, u bliskoj budućnosti postati filmovi.
U međuvremenu, sa svojom drugaricom Anetom Goranović maštam o jednom pozorišnom projektu.

Koliko često se vraćaš Užicu, imaš li želju da mu se trajno vratiš?

U poslednje vreme sam dolazio češće zbog predstave, a vraćam mu se kako bih posetio drage ljude, pre svega mamu i babu. Trenutno ne planiram da se vratim.

Ostavite odgovor