Pocetna BORN IN THE UE Užičanka Jelena Milić, doktor nauka – arhitektura u Šangaju: Jeste teško, nije...

Užičanka Jelena Milić, doktor nauka – arhitektura u Šangaju: Jeste teško, nije nemoguće

1516
0
Podelite

Volela bih da se vratim pod okriljem investicija koje dolaze iz Kine, Azije i da te projekte optimizujem za naše tržište

Jelena Milić je u Šangaj otputovala pre šest godina, na doktorske studije arhitekture, na kojima je diplomirala 10. oktobra ove godine. Taj uspeh dao joj je i „privilegiju“ da posle šest godina, Božić proslavi u Užicu, nakon čega se vraća u Kinu. Posebno ističe važnost stipendije, koja joj je ovo usavršavanje omogućila i učenje kineskog jezika, koje joj je otvorilo nove, ne samo poslovne mogućnosti. Za sve što je postigla, nadograđujući talenat vrednim radom, skromno kaže: „Jeste teško, ali nije nemoguće“.

Šta je bio tvoj motiv da za usavršavanje izabereš Kinu?

Jedna drugarica mi je ukazala na mogućnost za stipendiju te 2012. godine. Želim da naglasim da je takvih šansi za usavršavanje sada više, da se treba raspitati i ne propustiti priliku. Druga važna stvar je – kada ste već tamo, obavezno naučite jezik i sebi stvorite nove prilike, kaže Jelena
Jedna drugarica mi je ukazala na mogućnost za stipendiju te 2012. godine. Želim da naglasim da je takvih šansi za usavršavanje sada više, da se treba raspitati i ne propustiti priliku. Druga važna stvar je – kada ste već tamo, obavezno naučite jezik i sebi stvorite nove prilike, kaže Jelena

Posle mojih master studija, nije bilo mnogo posla za arhitekte u Beogradu. Zbog godina krize i malo investitora, kolege i ja smo pažljivo pratili strane projekte. Najviše ih je bilo u Kini, koja je već imala imidž zemlje dobre za arhitekte, jer se u njoj mnogo gradi, a rade se veliki projekti. Dosta kolega je odlazilo u Nemačku, Ameriku…, ali malo nas je Kinu prepoznalo kao pravu odluku. Igrom slučaja sam saznala za stipendiju Vlade Kine (CSC), koja se realizuje preko našeg Ministarstva po principu razmene – koliko srpskih studenata ode, toliko stranih studenata dođe u Srbiju. Bila sam u grupi od šest do deset studenata koji su se prijavili za Kinu, jer je nepoznavanje jezika velika prepreka za mnoge – za nekoga ko studira pravo ili recimo sociologiju, jezik je osnovno sredstvo rada. Dobila sam stipendiju za doktorske studije i otišla 2012. godine.

Znanje kineskog jezika si prepoznala kao važan korak u daljem usavršavanju i napredovanju?

Da. Program je bio koncipiran tako da je prva godina podrazumevala učenje kineskog jezika, a od druge godine su kretale studije. Želim da naglasim da je učenje kineskog jezika mnogo bitno. Sada kada imam diplomu u rukama, mogu da kažem da je jedna od najvažnijih stvari koje sam uradila za tih šest godina, to što sam naučila jezik. Može se živeti, posebno u Šangaju i velikim gradovima i bez toga, ali ako imate ambiciju da ostanete duže, radite, razumete kulturu, da dobijete neke nove šanse – morate znati jezik. Tih godinu dana intenzivnog učenja je dovoljno za jednostavno sporazumevanje. Imala sam tu sreću da odvojim godinu dana samo za to, činjenica je da je mnogi to ne mogu sebi priuštiti.

Jelena-Milic-istrayivanje-Shangaj

To verovatno otvara i nove poslovne mogućnosti?

Ja sam studirala i sa strane imala različite poslovne prilike, koje sam koristila. Posle godinu dana učenja jezika, stažirala sam u par firmi, u kojima su mi klijenti bili Kinezi, pa je to bio način da odmah posle škole jezika uđem u posao sa njima. Na početku, sediš na sastanku – ništa ne razumeš, ali polako počinješ da razumeš sve više. Dakle, nije dovoljna samo škola, važan je rad u toj sredini. Osim toga, celokupan istraživački rad na fakultetu je bio na kineskom. Da nisam naučila jezik, sve bi bilo drugačije. Moj istraživački rad za doktorat je bio stanovanje sa specijalnim fokusom na mlade ljude, što je baš karakteristično za određenu naciju. Svaka nacija ima svoje stambene modele, načine stanovanja, organizaciju stanova, pa sam ih i iz tog ugla bolje upoznala.

Koliko su ti poslovi obogatili tvoje poslovno iskustvo?

Arhitektura je timski rad. Mislim da srpske arhitekte mogu mnogo da pruže kineskom

Logika jezika je drugačija, ali gramatike je vrlo malo. Glavno je naučiti karaktere, koji takođe imaju svoju logiku. Jako je zanimljivo kada neko ume na pravi način da vam ih objasni. Postoje načini za kombinovanje, a značenje reči, u određenom kontekstu se može i pogoditi, na osnovu jednog ili dva karaktera. Kod njih je ponedeljak – „dan 1“, utorak je „dan 2“ i tako dalje, sasvim logično. Znanje dve do četiri hiljade karaktera je dovoljno za osnovnu komunikaciju
Logika jezika je drugačija, ali gramatike je vrlo malo. Glavno je naučiti karaktere, koji takođe imaju svoju logiku. Jako je zanimljivo kada neko ume na pravi način da vam ih objasni. Postoje načini za kombinovanje, a značenje reči, u određenom kontekstu se može i pogoditi, na osnovu jednog ili dva karaktera. Kod njih je ponedeljak – „dan 1“, utorak je „dan 2“ i tako dalje, sasvim logično. Znanje dve do četiri hiljade karaktera je dovoljno za osnovnu komunikaciju

tržištu – što se tiče ideja, dizajna, načina pristupanja poslu. Poenta je pronaći priliku, a kada govorite kineski, onda možete i da odete na sastanak sa klijentom, da ga razumete, bez gubljenja nekih važnih detalja u prevodu. Vremenom sam iz dizajna prešla u konsultantsku kuću, jer Kina je u razvoju, što znači da konsultantske kuće imaju dosta posla. Jedna od njih je Cushman & Wakefield, koja je sada došla i u Srbiju, a u kojoj sam u poslednjih godinu dana radila na velikim projektima.

Da li je bilo teško uklopiti se u poslovno okruženje drugačije od našeg?

Obe zemlje su bile pod socijalizmom, što čini da imamo i dosta sličnog, dobrog i lošeg, u načinu obavljanja određenih stvari. U Šangaju se brzo živi, ali sporije nego recimo u Hong Kongu. Ako tu provedete par godina, uđete u tempo, čovek se na sve navikne. Učenje jezika mi je pružilo priliku da mi se svide neke stvari. Mnogo ljudi odustane, ode posle nekoliko godina, zato što je jezička barijera ipak značajna prepreka za pravljenje dugoročnih životnih planova u Kini. Šangaj je mnogo lep grad, pun arhitektonskog nasleđa. Ljudi su tamo navikli na strance, koji se osećaju prelepo, bezbedno, sigurno. To je svetski grad. Uslovi života su divni. Ipak, ako vam je nepoznavanjem jezika ta prelepa kultura udaljena, posle dve- tri godine, to vam postaje, kako Kinezi to vole da kažu „mafan“ (problem). Šangaj ne može u potpunosti predstavljati Kinu, jer je to grad koji je u kontinuitetu bio izložen stranim uticajima, više od 150 godina.

Kako posle takvog okruženja doživljavaš Užice – u profesionalnom smislu?

Za razvoj bilo kakve arhitekture, urbanizma, projekata, mnogo je bitna pozadinska priča. To su razvoj industrije i naravno, populacija. Mislim da prvobitno treba da se učvrsti industrijska strategija našeg grada, jer imamo par fabrika koje rade u kontinuitetu i privatni sektor. Kada bi postojali veći projekti, kao što je razvoj aerodroma, koji bi pospešio razvoj turizma i različitih delatnosti, iz toga bi se razvila potreba da se radi nešto novo. Arhitektura prati potrebe industrije i stanovništva, a kod nas, zato što nema velikih promena na tom nivou, nema velikih promena ni na gradu. U Kini dosta direktiva dolazi sa vrha, imaju petogodišnje urbanističke planove, sa jasnim ciljevima. Na primer, kažu da se za tih pet godina mora uraditi 200.000 stanova i taj plan se poštuje. Naravno, i u Šangaju ima svega – divlje gradnje i zgrada koje nisu lepe, ali ima i predivne arhitekture. To je finansijski centar jedne države, koja je u velikom ekonomskom razvoju i to se ogleda u arhitekturi. Tako je i kod nas – arhitektura koju imamo predstavlja razvijenost industrije.

Jelena-Milic-Konsalting-tim

Šta te najviše privlači u arhitekturi, čime želiš da se baviš?

Proizvodnja arhitekstonskih projekata je dugačak proces, a ja sam se u poslednje vreme malo odvojila od dizajna. Na fakultetu smo učili najviše o dizajnu, o konstrukcijama, a to je samo jedna tačka u dugačkoj liniji od početka do završetka projekta. Tek kada se ostvari mnogo uslova, dolaze arhitekte. Mene zanimaju ti raniji koraci – konkretno, investicije u projekte, savetovanje, konsalting. Između nekoga ko gradi i nekoga ko će da dizajnira projekte, postoji i treća stranka koja će da kontroliše da li se sve izvodi po pravilu, po određenim standardima, kako bi projekat bio najbolje pozicioniran na tržištu i doneo maksimalnu zaradu investitoru. Za tu oblast nisam znala dok sam bila u Srbiji, jer je ovde funkcionisalo: investitor – arhitekta – građevinac i to je to. Kod krucijalnih projekata sa razgranatim procesom, potrebni su ljudi koji mogu posavetovati, a ukoliko imaju iskustvo i znanje u oblasti arhitekture, onda će bolje razumeti projekat i dati bolji savet.

Da li bi volela da ti se ukaže prilika da svoje znanje primeniš upravo u Užicu?

 Sada se ceo svet raduje porastu kineske srednje klase, koja je dugo bila pod finansijskim pritiskom, siromašna. Sada, ne uzimajući u obzir gradove prvog reda – Šangaj, Peking..., već celu unutrašnjost Kine, svi postaju srednja klasa koja dobija pare, želi da kupuje, da putuje. Kina se u budućnosti oslanja upravo na svoju njih, koje motiviše da ne štede, već da više troši. Tako razvijaju i svoju privredu

Sada se ceo svet raduje porastu kineske srednje klase, koja je dugo bila pod finansijskim pritiskom, siromašna. Sada, ne uzimajući u obzir gradove prvog reda – Šangaj, Peking…, već celu unutrašnjost Kine, svi postaju srednja klasa koja dobija pare, želi da kupuje, da putuje. Kina se u budućnosti oslanja upravo na svoju njih, koje motiviše da ne štede, već da više troši. Tako razvijaju i svoju privredu

Volela bih da ovde budem u timu ili grupaciji firmi koje se bave projektima koji se razvijaju pod okriljem Kineskih investicija, baš zato što sam bila van i videla kako se radi u Kini, a razumem naš, lokalni mentalitet. Volela bih da se vratim pod okriljem investicija koje dolaze iz Kine, Azije i da te projekte optimizujem za ovo, naše tržište. Kada dolaze kineski ili generalno, investitori sa strane, problem je što projekte prave po svojoj logici. Baš zato su za dobro rešenje koje svima odgovara potrebni ljudi koji mogu da komuniciraju sa obe strane. Mislim da je cela Srbija pred velikim talasom razvoja turizma. Kineski i srpski građani mogu da borave u obe zemlje bez vize na mesec dana. Pri tom, Srbija je zemlja koja u Kini ima lep imidž, zbog Jugoslavije. Jako vole film „Valter brani Sarajevo“, vole Batu Živojinovića, Đorđa Marjanovića. Oni su, kao i ljudi iz Evrope, željni nečeg novog. Već znaju kakve su najveće građevine sveta, a mi im nudimo lokalnu kulturu, prijateljski duh, ljubaznost, lični pečat. Gost je ovde na prvom mestu. To je divno, prelepo i to je ono što nedostaje na tim velikim, komercijalnim turama. Zato Srbija i konkretno Užice imaju veliki turistički potencijal.

Jelena-Milic-profesori-PHD

U jednom užičkom ateljeu je sve i počelo?

Da, provela sam dve predivne godine u ateljeu kod Kaplana i Nataše, kako bih videla da li mogu da se spremim za arhitekturu. Od malih nogu lepo crtam, ne građevine, već ljudske figure, ali kod njih sam sve naučila – osnove crtanja, način rada u grupi. Dobro mi je išla i matematika, pa je arhitektura je bila očigledan izbor. Kasnije sam na fakultetu imala sreću da budem kod dobrog profesora na master studijama, Radomira Stopića. On me je usmerio i dao mi neke ideje, jer je i sam dosta radio u Dubaiju, Kini, Rusiji…

Koliko si u kontaktu sa Srbima u Šangaju?

Na WeChat-u, koji je poput Viber-a, imamo grupu od oko 500 Srba u Šangaju. Ima nas dosta, jer sada je više i stipendija i opcija. Mnogi dolaze da predaju engleski, što je dosta traženo, kao i arhitektura.

Ostavite odgovor