Pocetna Kultura GALERIJA “ČIGOTA”: Simetrija likovnih poetika

GALERIJA “ČIGOTA”: Simetrija likovnih poetika

439
0
Podelite

Egzistencija čoveka u vremenu u kome je svakodnevnica obojena mračnim tonovima stradanja, pitanje je koje postavljaju sebi ova dva umetnika.
Linija, boja, fleka, trag koji ostaje na papiru ili platnu večito je svedočanstvo ličnih mitologija Miloša Milićevića i Gorana Simjanovskog, koje imate priliku da vidite u njihovom prvom samostalnom predstavljanju publici u Galeriji ČIGOTA na Zlatiboru.
Figura je centralno dešavanje na radu oba umetnika. Kod Miloša ona je zarobljena uglavnom mašinskim elementima pokušavajući da se oslobodi i doživi humanizaciju. On se bavi sukobom, sukobom živog i neživog, sukobom ljudskog i mašinskog, sukobom čovekovog bića sa samim sobom, jednom borbom sa okovima u kojima se rađamo u ovom vremenu.
Foto 2Figure su u pokušaju pokreta, iskoraka da se oslobode vremena i uticaja koje ih vidno oblikuje, s tim što svojim položajem naglašavaju da su sposobni samo za trome, melanholične i spore pokrete, odajući statičnost one čine iskorak u novo vreme koje ne znamo šta će nam doneti.
One su predstavljene uglavnom u profilu, kreirajući zabeleške jednog vremena, na neki način kako su to predstavljale drevne civilizacije mesopotamijke, sumerske, asirske kao i egiptaske kulture na mozaicima, u reljefima i zidnom slikarstvu.
Miloš ostavlja mogućnost da radove postavi u poziciju slobodnog friza, jednog narativnog ciklusa koji u sebi sadrži komunikaciju a ujedno i samostalnost figura u prostoru u kome su zarobljene. Naglašene su gestom kojim se određuje jedna vrsta akcije, sklonsti ka degradiranju, dematerijalizovanju i dekonstruisanju samih njih.
Na njegovom radu Čovek i ostala živa bića još uvek imaju ljudski oblik. Zbog toga one ječe dubokim silovitim tonovima, sugerišući svim naporom na borbu za oslobađanjem od stega i okova koje ih zarobljavaju.
Ove grafike ukazuju nam na uticaje ratova i mašina, na transformaciju čoveka u jednu drugu, novu vrstu, kojoj je spiritualno težište istrgnuto.
Kada govorimo o spiritualnosti, nadovezao bih se na slike Gorana Simjanovskog i to na lica koja on predstavlja. Ona su prepoznatljiva baš kao spiritualne maske koje smo viđali uglavnom u drevnim civilizacijama kao i plemenima koja su okrenuta ritualima.
Baš kao i Miloš koji ima paralelu sa drevnim civilizacijama, ona postoji i kod Gorana. Kod Miloša ona je više okrenuta na gest i pokret tela, dok kod Gorana to je lice koje ukazuje na psihološka i emotivna stanja bića.
On ukazuje na važnost ljudskog lika koji je ispunjen snažnim emocijama očaja, mada se i dalje vidi vera u spas i izbavljenje od ovozemaljskog stradanja ljudskog bića, kako bi ljudski lik ostao centralno dešavanje. Figura i ostatak slike ostaju u magnovenju. Figura je zarobljena u platnu u kome nema prostora, vremena, drugih ljudi, nema ničega… Sve je ogoljeno na samo postojanje, na istinu jednog ličnog razmišljanja.
Na njegovoj slici deo prostora koji okružuje figuru rastapa se i rasipa u flekama i slivanjima oblikujući jedan nadrealni bespredmetni svet.
Goran stvara jednu specifičnu anatomiju koja ukazuje na razaranje čoveka, na njegovo degradiranje.Ta figura se razlaže na paučinaste, amorfne oblike koji obuhvataju čitav prostor oko figure, uključujući i nju samu.
Goranovim snoviđenjem razgrađuju se motivi stvarnosti. On ruši mostove realnih opipljivih pravila i zakona, u ovom slučaju ljudske figure, odvodeći njenu fizionomiju ka sasvim novom dematerijalizovanom biću transparentnog izgleda.
Ljudska figura proživljava lično stradanje, ukazujući na iste one probleme gore pomenute u Miloševom radu.
Naizgled dva različita umetnika u tehnici izražavanja i predstavljanju problematike, bave se jednim pitanjem, a to je pitanje čoveka, današnjeg čoveka i opstanak njegovog duhovnog bića u ovom svetu u kome ljudske vrednosti blede i polako nestaju.

M. M.

 

Ostavite odgovor