Pocetna BORN IN THE UE Užičanin Nebojša Kotlajić, novinar RTS-a: Ostao sam svoj

Užičanin Nebojša Kotlajić, novinar RTS-a: Ostao sam svoj

1172
2
Podelite
Još znam sve užičke ulice, krivine, okuke. Gimnazija i dalje blista u punom sjaju, trg je još mesto okupljanja. Nedavno sam nekome objašnjavao šta je Kec bar, plaža, skaline... gde smo mi provodili vreme. Ipak, nekad se osetim kao stranac u svom gradu, Užičana koje sam znao sve je manje

Ne slikam se svaki dan, slikam se onda kada imam šta da kažem i kada sam tu gde vi niste bili

Užičanina Nebojšu Kotlajića godinama češće viđamo na TV ekranima, kada nam daleki svet približava slikama i rečima koje je odabrao za nas, nego u Užicu. To je svojim dolaskom na svet promenila mala Daria, koju ujak Nebojša želi češće da viđa i zbog koje će i njega rodni grad viđati češće. Nedavno je uspomene na drugačije dane probudio sa prijateljima iz KUD-a Prvi Partizan, na proslavi 70 godina Društva, u Narodnom pozorištu. Pamte ga po pričama koje je prenosio iz egzotičnih mesta, kao spikera, po „TV pošti“, Jutarnjem programu ili Beogradskoj hronici… Novinar koji je znanje kalio kod najzahtevnijih urednika, maneken koga su obučavali LJiljana Erić, Neven Bošković i Momo Jakovljević, svetski putnik, poliglota i podjednako dobar sagovornik šeicima, ambasadorima i građanima fokusiranim na rešenje ličnog problema. To je Nebojša Kotlajić.

Zašto ste doneli odluku da sa „utabane užičke staze“ produžite dalje, da postavite nove granice?

Sa vlasnikom Bagdad kafea u mestu Damascus
Sa vlasnikom Bagdad kafea u mestu Damascus

Zato što ovde imaš granice. Užice je grad koji nikada nije voleo ljude koji od njih odstupaju. Sve je počelo u drugoj godini gimnazije, posle velikog opštinskog krosa. Jadranka Tomanović i ja smo bili u školskoj novinarsko-reporterskoj sekciji i imali podatke o pobednicima u svim kategorijama. Svratili smo do Radio Užica, iako nikada do tada nismo bili na radiju, niti pisali tekst. Tamo nas je dočekao Radenko Vuksanović – Cicko, koji je bio dežurni. Najavili su nas, pročitali smo rezultate, a onda su nam rekli da dođemo i naredne nedelje. Kasnije sam vodio emisiju „Klub 106“, koju je započeo Goran Šmakić. Tako je počelo, a trajalo je do kraja srednje škole. Usledilo je odsluženje vojnog roka u Mostaru, a u međuvremenu sam shvatio da mi je potreban i fakultet i sebe preusmerio da to bude FPN, novinarski smer.

Nije prošlo mnogo, a već ste počeli da radite kao novinar u Beogradu?

U program Studija B sam se ranije uključivao kao izveštač iz Užica, pa sam počeo da radim za njih. Tako je bilo do `90. godine, kada se pojavio konkurs na Televiziji Beograd, za Beogradsku hroniku. Prijavilo se 2.000 kandidata. Dvesta je prošlo u uži izbor, dvadeset nas je bilo na audio-vizuelnom testu. Nas desetoro je prošlo dalje, i mi i dan danas radimo. Dugo sam bio u Jutarnjem programu i Beogradskoj hronici, sada sam u spoljno-političkoj redakciji. Postojao je period kada je trebalo uklapati predavanja i smene na radiju, a bavio sam se i manekenstvom. Dan mi je bio kratak za sve što sam hteo.

Kotlajic-Nebojsa-1

Šta Vas je navelo da se opredelite za spoljnopolitičke teme?

U Jutarnjem programu, radio sam u desku, što znači – svi rade sve. Za vreme sankcija nismo mogli da putujemo, a ja sam govorio strane jezike i kontaktirao sa atašeima stranih ambasada. To su bile dragocene informacije za građane koji su nameravali da putuju. Tako je počelo, a onda, kada god je trebalo razgovarati sa strancima, podrazumevalo se da ću to ja raditi. U međuvremenu sam usavršavao jezike, neke licencirao, neki su u pokušaju, neki bezuspešni… Stranci su pronašli mene, ja njih, a verujem da je to na obostranu korist.

Da li posle toliko godina rada i putovanja još uvek može nešto da Vas oduševi, fascinira?

Može da me iznenadi. U svakom delu sveta postoji nešto potpuno drugačije od onoga na Kotlajic-N-U-mestu-Bali,-Indonesiašta ste navikli.U Seulu sam tačno znao na kom peronu, u koliko sati, minuta i sekundi mi dolazi prevoz za hotel. Tamo vozači gradskog prevoza nose bele rukavice, smeste vas u sedište, ostave prtljag i vežu vam pojas. Zatim, Indonezija mi je bila neobična po klimi – temperatura je tamo preko 45 stepeni, a vlažnost vazduha preko 92 procenta.

Arapske zemlje su Vam posebno privukle pažnju?

Arapske zemlje i Bliski istok su potpuno drugačiji od svega, ali tu sam pronašao sličnosti sa našim mentalitetom. Ambasadorka Tunisa, u kome je prosečna temperatura između 40 i 45 stepeni, je bila zaintrigirana odakle dolazim. Predložio sam joj da ode u Sirogojno, pa smo, kada je završila svoju diplomatsku misiju, to i uradili. Kupila je pet džempera! Pitao sam je: „Ekselencijo, šta će vam ti džemperi u toplom Tunisu?“, a ona je odgovorila da je to „Tako lepo, tako Srbija“. Primetila je veliku sličnost između građana Tunisa u najzabačenijem selu i naših domaćina u zlatiborskim selima: sve najbolje što imaju daće gostu, a njima šta ostane. Arapi su mi postajali sve interesantniji, što sam ih više upoznavao. Shvatio sam koliko ne znam o njima. Mislim da sada ne postoji nijedna arapska zemlja u kojoj nisam bio i u kojoj nemam neki kontakt.

Nebojša Kotlajić

Da li je, posle postdiplomskih studija u Americi, postojala opcija da tamo i ostanete?

Vremenom u Americi shvatite da ste samo točkić u mehanizmu. Ako se ponašate onako kako se od vas očekuje, uspeh vam je zagarantovan. Toliko o američkoj demokratiji. Na njihovoj televiziji svako svoj posao radi do poslednjeg atoma, ali za razliku od našeg posla, taj posao je plaćen. Sponzori se takmiče od koga ćete dobiti automobil, u kom delu grada živeti, u kom restoranu ćete jesti, jer za njih ste vi šetajuća reklama. To je hibridni život, u kreditima, najveći problem je ne biti zdrav. Mi, Užičani, sa malo uspemo da napravimo najviše. Izvučemo se, isplivamo na površinu i uspevamo da pristojno živimo. Dok ima humora u narodu, nije zamro duh, a ovaj grad opstaje jer ima duha. Lepa reč i prijatan razgovor mogu da otklone mnoge probleme.

Koliko je novinarskom iskustvu doprinela saradnja sa Mirom Adanjom Polak, koja pažljivo bira saradnike?

Sve emisije sa dalekih putovanja Nebojše Kotlajića emituju se osim na prvom, drugom i trećem kanalu Javnog servisa, i na RTSPLANETI, i svim novim platformama RTS-a
Sve emisije sa dalekih putovanja Nebojše Kotlajića emituju se osim na prvom, drugom i trećem kanalu Javnog servisa, i na RTSPLANETI, i svim novim platformama RTS-a

Sa Mirom sam radio od 1990. do 2000. godine, svakog utorka. Ona je specifična, lavica u horoskopu, nekoga ili prihvati ili odgurne, nema sredine. Rekla je: „Dušo, ti ćeš od ovog utorka sa mnom biti u 6 u studiju. Znaš da radiš, ja ću samo da najavim i onda je to tvoje“. Počeo sam kao spiker, a kasnije radio i rubrike. Kod nje se objektivnost podrazumeva. Dan danas, kada god je nešto zategnuto i zamršeno u svetu, ona me pozove da to objasnim tako da ljudi razumeju.

Preduslov za sva Vaša dostignuća je, između ostalog, bio i pravilan govor?

Kada je trebalo da počnem da radim na tadašnjoj Televiziji Beograd, kome je Draga Jonaš dala zeleno svetlo, on je mogao da radi. Kome je rekla „ne“, morao je mukotrpno da vežba. Počeo sam da radim dnevnike sedam dana po dolasku u televiziju, a moje prvo pojavljivanje je bilo 28. juna 1990. godine, na Vidovdan. Kada me je Draga Jonaš čula kako govorim, a mi Užičani imamo tzv. „pevajuće dužine“, rekla je: „Šta ja tebe da učim, ti treba nas da učiš kako se govori“.

Početak karijere TV spikera
Početak karijere TV spikera

Da li primećujete razliku u govoru Užičana danas, u odnosu na govor koji je bio uobičajen kada ste počinjali da radite u medijima?

U Užicu više ne čujem pravilan, srpski, književni, standardni jezik. Promenilo se narečje. Ljudi su prolazili, neki i ostali u Užicu. Loše je što su Užičani prihvatili njihove naglaske, narečja i dijalekte i izgubili svoj izvorni, užički govor, koji je bio najčistiji, uz govor lozničkog kaja. Još uvek može da se kaže da pristojno govorimo, ali nikako ne možemo reći da govorimo odlično. Ne kažem da svi loše govore, ali mlađa generacija – užasno, katastrofalno. Kada sam svojevremeno držao vežbe na fakultetima, kada je reč o dikciji i akcentima, oduševljavao sam se kada vidim da je neko iz Užica. Kada čujem kako priča, razočara me do kraja.

Koliko je ta razlika očigledna u oblasti medija?

Danas su mediji dosta otvoreniji. Pre, ko nije znao da napiše rečenicu, nije mogao da radi

Ambasador Egipta u Srbiji, Amr Alguveili, obećao je da će se sledeće godine bratimiti Užice i Asuan, što mi je potvrđeno i u Užicu. Ambasador je bio na Zlatiboru, oduševljen je prirodom. Oni od pustinje otimaju kvadrat po kvadrat peska, a mi to imamo bez ikakvog truda, ali ne umemo da iskoristimo
Ambasador Egipta u Srbiji, Amr Alguveili, obećao je da će se sledeće godine bratimiti Užice i Asuan, što mi je potvrđeno i u Užicu. Ambasador je bio na Zlatiboru, oduševljen je prirodom. Oni od pustinje otimaju kvadrat po kvadrat peska, a mi to imamo bez ikakvog truda, ali ne umemo da iskoristimo

u novinama. Ko tu rečenicu nije mogao da pročita na radiju, bio je promašen čovek za to. Za televiziju je moralo da se spoji pisanje, čitanje i pristojan izgled. Sada su mnogi kriterijumi pomereni u negativnom smeru, pa starlete dolaze u centar pažnje. Nešto nije u redu, odnos vrednosti je poremećen. Možda zvučim kao neki starac, ali govorim o standardima novinarskog posla.

Koliko se standardi poštuju kada je reč o objektivnosti?

Zavisi o kojim medijima govorimo i ko su njihovi vlasnici. Biću malo grub, ali ću reći: svaka krpa nađe zakrpu. Ne mora da znači da je kvalitetno ono što se mnogo gleda. U novinarske vode je možda lako ući, ali je teško opstati. Važno je uraditi pravu stvar, na pravom mestu, u pravo vreme. Neko može godinama da radi rubriku u novinama i da ne bude zapažen, a neko ko je došao pre mesec dana možda će napraviti nešto veliko i postati poznat. Surov je posao za koji smo se odlučili, ali kada sam počinjao, rekao sam sebi da ću ga raditi najbolje što mogu ili ga uopšte neću raditi.

Kotlajic-N-BALI,-Village-KEMANU,-WAHANA-GIRI-wood-workshop U kom pravcu želite da se dalje razvija Vaša karijera?

Moja interesovanja usmerena su na diplomatsko-konzularna predstavništva Srbije u svetu. Neke reference postoje, međutim, kod nas i u diplomatiju ide zahvaljujući politici. Ja sam ostao svoj, nisam ni u jednoj stranci. U korist sopstvene štete radim tako i dan danas. Ako sam do sada uspeo da povežem toliko naroda i nacija, kako bih tek radio kada bi mi to bio posao…? To su moja razmišljanja, mada sam se već pomirio da neće ići, jer sam tri- četiri puta konkurisao, ali su na te pozicije odlazili oni sa članskom kartom partije. Ja ću ostati svoj.

 

2 Komentari

  1. KOTLAJIĆI SU NAJSTARIJA UŽIČKA PORODICA,STAROSEDEOCI JO Š PRE KOSOVSKE BITKE.PO NJIMA SE ZOVE POTOK OD CARINSKOG MOSTA DO MOSTA NA RAKIJSKOJ PIJACI

Ostavite odgovor