Pocetna Društvo Nedostaje mi običan život

Nedostaje mi običan život

473
0
Podelite

Deca i vaspitači iz metohijskih enklava zahvaljujući užičkim javno-komunalnim preduzećima uz podršku Eparhije raško-prizrenske boravili su početkom godine u Užicu i okolini. Po povratku na Kosovo i Metohiju razgovarali smo za”Vesti” sa Sonjom Vuković, školskim pedagogom iz Osojana o njihovim utiscima iz ovog kraja ali i životu u enklavama.

Kosovo 3-Utisci iz ovog kraja i Užica su predivni. Na mene je najveći utisak ostavila dobrota, toplina i saosećanje ljudi koji su nam bili domaćini, kao i onih koje smo upoznali kroz druženje i različite aktivnosti. Deci se dopao ceo program koji je bio izuzetno bogat i lepo osmišljen. Veliko oduševljenje je vladalo među decom posle koncerta „ Kozaka Rusije“. Svi smo bili dirnuti kada su Rusi na kraju svog izvođenja otpevali pesmu „ Tamo daleko“- istakla je Vuković

Koliko sada Osojani imaju stanovnika?

Osojane je prvo povratničko selo na Kosovu i Metohiji. Pre rata je u Osojanu živelo oko 2000 Srba, svi su 1999. godine prognani i proterani. Povratak je organizovan 13.avgusta 2001.godine u potpuno srušenom i spaljenom selu. Četiri godine kretali smo se isključivo uz pratnju španske vojske uz posebnu proceduru izlaska iz enklave.Danas u Osojanu živi oko 500 Srba sa okolnim selima koja su takođe povratnička.U selu je obnovljena škola, izgrađena ambulanta, pošta, opštinska zgrada. Imamo nekoliko prodavnica, skoro je napravljen bazen pa to je velika radost za najmlađe.

Pre rata smo smo najviše bili povezani sa gradom Istok koji nam je najbliži. Trenutno u Istoku nema srpskih ustanova i institucija, tako da je naša jedina i prava veza sa severnim delom Kosovske Mitrovice, grad koji je udaljen oko sat vremena vožnje.

Kosovo 4Kako biste opisali jedan dan u Osojanu?

Dan u Osojanu ume da bude predug. U malim enklavama ljudi se često osećaju usamljeno. Kad padne mrak iz bezbednosnih razloga povlačimo se u svoje kuće i najviše vremena provodimo na društvenim mrežama ili uz TV, što predstavlja neku vrstu bega od realnosti.Skoro mi je jedan komšija ispričao da njegova žena ima 600 prijatelja na Fejsbuku, ali kad treba da seju luk nikog nema da pomogne. Toliko o virtuelnom prijateljstvu.

A kakav je život u enklavi?

Život u enklavama ili getu predstavlja svojevrsnu izolaciju. Mi nismo okruženi žicom, ne idemo u susedni grad ili selo vojnim transporterima kao nekada. Već godinama je prisutan osećaj neizvesnosti, nesigurnosti i bespomoćnosti. Svesni smo da nam je život previše jeftin jer ne postoji ni jedna srpska institucija koja može da nas zaštiti dok kosovske vlasti ne pokazuju interesovanje. U selu nam seku šume, dešavaju se krađe povremeno, uzurpira se srpska imovina. Ali ima i radosti. Radujemo se kad je dan sunčan i vreme lepo, kad je noć mirna i tiha, radujemo se kad prepoznamo tek probuđenu ljubav prema Metohiji kod ljudi koji nam dolaze u posetu. Tad iznova shvatimo da ima razloga ovde postojati.

Plašite li se?

Strah postoji ali je potisnut, naučili smo da se čuvamo i da budemo oprezni.

Podsetimo se na 1999.godinu kad ste izbegli, a šta ste zatekli kad ste se vratili?

U izbeglištvu smo promenili više gradova u centralnoj Srbiji. Nismo mogli da nađemo svoj mir, živeli smo kao podstanari. To je bio težak i mučan period koga se nerado sećam. Jedva smo čekali da se vratimo u svoj rodni kraj i to se Bogu hvala i desilo. Kad smo se vratili zatekli smo potpuno spaljenu i srušenu kuću. Najviše žalimo za porodičnim fotografijama koje su spaljene, knjigama, svega onog što je činilo našu prošlost. Sada živimo u novoizgrađenoj kući i srećni smo.

Kosovo 5Čega se sećate iz priča vaših članova familije o odnosu Albanaca prema Srbima?

Na žalost, ne sećam se ničeg dobrog. Pričali su mi da su moju baku krili kao devojku da je ne otmu Albanci. Sećam se i priče da nam je za vreme Drugog svetskog rata zapaljena porodična kuća tako da se istorija ponovlja. Ali pamtim i reči svog oca koji je govorio da i među Albancima mora da ima i dobrih ljudi i da prema njima uvek postupam čovečno i ljudski. Danas bih svom ocu mogla da  odgovorim sa čuvenom rečenicom Dušana Kovačevića „Lako mi je biti dobar kad mi ništa drugo ne preostaje.”

Kako sada izgledaju ti susreti sa Albancima i šta biste izdvojili?

Susreti sa Albancima su retki, ne družimo se. Viđamo se samo po potrebi i kad oni prolaze kroz naše selo.

Ko vas pomaže i da li je to dovoljno?

Od prvog dana povratka najviše nam pomaže Srpska pravoslavna crkva i Vlada Srbije. Crkva nam pruža duhovno utočište, a konkretno Eparhija raško- prizrenska uz pomoć dobrotvora u Srbiji i dijaspori pomaže socijalno ugroženo stanovništvo, takođe organizuju ekskurzije za decu, pa je i poseta Užicu bila podržana od strane naše eparhije. Vlada Srbije obezbeđuje platu u javnim ustanovama, postoji socijalna podrška kao i razni vidovi povratničke pomoći.

Kosovo 6Kakav vam je posao?

Radim u Osnovnoj školi „ Radoš Tošić“ u Osojanu. Deca su dobra, lepo vaspitana, velika su moja radost i motivacija.

Šta vam nedostaje?

Nedostaje mi osećaj slobode koji imam dok šetam po gradovima u centralnoj Srbiji. Nedostaju mi prijatelji koji su daleko od mene, osećaj sigurnosti, bezbrižnost, nedostaje mi običan život.

Ostajete li da živite na Kosovu i Metohiji?

Da, ostajem, bez sumnje.

Šta vas brine?

Na duši mi je strepnja i strah od najavljenog rešenja za budućnost Kosova i Metohije i kakve posledice može da ima za Srbe, posebno za stanovnike u enklavama.Strahujemo da ne budemo potpuno ostavljeni od naše države Srbije, jer bi naš život i borba u enklavama potpuno izgubio smisao.

Da li biste još nešto dodali?

Hvala vama što ste mi pružili mogućnost da kažem kako žive Srbi u enklavama. Pred nama su teški trenuci. Ja ću biti srećna ako neko kroz moju priču prepozna važnost Kosova i Metohije i da ova naša žrtva ima smisla samo dok osećamo da smo deo Srbije i da nismo ostavljeni.

Kosovo 1Na fotografiji je Crkva Bogorodica Ljeviška u Prizrenu čiji autor je Nemac Uve Jesiorkovski. On je planirao da putem fotografija predstavi u Nemačkoj život Srba na Kosmetu-navela je Vuković.

Ostavite odgovor