Pocetna Kultura Pecajući starom prugom od Užica do Višegrada

Pecajući starom prugom od Užica do Višegrada

3833
0
Podelite

 

U književnoj zaostavštni užičkog „bodlerovca“ Miloša Perovića, koji će život prerano okončati u Parizu 1918. godine, gde se i danas, u predgrađu Tije, nalazi njegov grob, registrovan je kratki gimnazijski putopis pod nazivom „Putničke crte po Užičkom okrugu“. Ovaj putopis, sa Perovićevim „Dnevnicima 1900 – 1917“ i „Pismima iz Svete Gore“, priredila je za štampu Dragica Matić  za peti broj Istorijske baštine koji je Istorijski arhiv Užice objavio 1987. godine.

foto2 Nisu to najbolje Perovićeve prozne stranice, ali su, nesumnjivo, jedinstvene, jer se naš pesnik, u društvu dvojice realaca, jednog pravnika i jednog učitelja, 1891. godine iz Užica zaputio na višednevno pešačenje po okolini sa takvim oduševljenjem, kao da je u najmanju ruku član ekspedicije Dejvida Livingstona u srcu Afrike. Tog letnjeg dana s kraja 19. veka, prvog dana avanture, posle dva i po sata hoda preko Terazija i Sinjevca do Stapara, Perović i njegov avanturistički serkl nisu naišli na Viktorijine vodopade, ali putopisac zaključuje: „Što se više odmicasmo od Užica, društvo postajaše veselije.“

S obzirom na ovovremenske ekološke prilike i saobraćajno-stambeni krkljanac, nije daleko od istine da su danas, kada se „odmiču od Užica“, Užičani kudikamo veseliji nego Perovićevi savremenici. U to nas „uverava“ i naš sugrađanin Dragan R. Filipović, koji u nedavno objavljenoj knjizi „Pecajući starom prugom od Užica do Višegrada“ (izdavač LIST RUJANSKI) više nego ubedljivo podseća i na to zašto je  „odmicanje od Užica“  jednom gotovo zaboravljenom maršrutom dostojno jedinstvene pustolovine duha, znanja, a bogme i mišićne mase.

Kao i svaki dobar crvenokožac sa Pašinovca, Filipović se potrudio da čitaocu zavara tragove, sve skakutajući sa znamenja na znamen, s kamena na kamen koji tobož ne prima autorske otiske. Na osnovu naslovne odrednice, manje znatiželjan čitalac mogao bi da pomisli da je reč o neobaveznom pecaroškom zanovetanju, ili ribolovačkom bedekeru sa popisom skrovitih virova u kojima klenovi umiru od dosade. Ništa od toga.  Dok se čitaocu obraća kao prividno neambiciozni  vodič od miomirisne delte Gluvaćkog i Carinskog potoka do skrovitih višegradskih predela gde raste vilina vlas, Filipović dokumentarne detalje preobražava u prozne parabole, a istorijske činjenice vešto senči blagom ironijom, mudrijaški, bez zadnjih misli, svestan činjenice da naravoučenija iz bliže i dalje prošlosti ovde traju koliko i šlager jedne političke sezone.

Filipovićeva knjiga je svojevrsna postavka epoha; galerija vladara, ratnika, hajduka, revolucionara, istorijskih i književnih junaka, graditelja, trgovaca, inženjera, luzera i foto3vizionara. Sve ih veže stara pruga kao simbol prosperiteta i zajedništva, kao mesto susreta civilizacija, kao čežnja za odjecima metropola i večna glad za sigurnijim životom. Gotovo da ne postoji nijedan važan toponim, ili most, stanica, tunel, manastir, kafana, vrelo, spomenik i objekat koji pisac ne rekonstruiše kroz opis, anegdotu ili zapis. Iz bogate riznice kulturne i istorijske baštine on pažljivo bira događaje koji višestruko osvetljavaju vreme u kojem se odigravaju. Pritom, njegovo pripovedanje nije didaktičko i suvoparno, već jezgrovito i uzbudljivo,  sa završnicom koja svakom segmentu priče daje punoću zrelog promišljanja i iskrene brige za prirodne resurse i društvenu odgovornost. Njegov spisateljski nerv podseća na izvođačku tehniku dinosaurusa bluza: prsti naizgled lenji a srce kuca kao stara bakelitna ploča na 78 obrtaja.

Filipović sugeriše da nije napisao knjigu o pecanju, ni o železnici. „Ovo je knjiga o ljudima koji odrede cilj, u napredovanju prođu sve što se  proći mora, i kad stignu shvate da su bezrazložno zebli i brinuli i gledaju naviše, u nove vrhove.“ Da ne znamo da odlično piše naučno fantastične priče i scenarija za stripove, opet bi nas naveo na pogrešan trag, uverio bi nas da imamo posla sa budističkim sveštenikom, mada njegova upornost da „o svojoj rani i nadnici“ napiše subjektivnu istoriju užičkog kraja uveliko prevazilazi istočnjačke tehnike nestajanja, uključiv i harakiri.

foto4I dok pratimo prožimanje legendi, hronika, istorije, memorije i iskustva, dok prizivamo izgradnju pruge, poslednji pisak Ćirine lokomotive 28. februara 1974. godine, ili rekonstrukciju Šarganske osmice „na serbez odmora i uživancije“, dok nas piščeva dobronamerna ruka vodi niz litice, strmine i surduke, mi zapravo učestvujemo u izgradnji i čuvanju jednog velikog mita o povrtaku prirodi.  U tom povratku, Filipović poput onih bioštanskih derbendžija za turskog vakta čuva put od zlih namernika u nama i oko nas.

Posebna vrednost ove izvanredno odštampane knjige u tri verzije (ćirilicom, latinicom i na engleskom jeziku) predstavljaju fotografije Filipovića i njegovih prijatelja, arhivske fotografije, kao  i ilustracije strip majstora Igora Kordeja, koje njene visoke grafičke standarde živo i uverljivo nadograđuju, a Filipovićevo pripovedanje pronicljivo domaštavaju.

Za generacije koje su krstarile starog prugom do Picinog vira, Filipovićeva knjiga poslužićeFipa 5 kao nostalgični bedeker ličnih i urbanih mitologema, za one pak generacije koje su istom prugom u vagonu treće istorijske klase došle u grad iz suprotnog pravca, knjiga će oživeti zapuštene pejzaže detinjstva, dok će generacije koje vreme računaju od pojave Džonija Depa na Mećavniku ova knjiga iznenaditi bogatstvom paralelnih svetova.

Ja sam se raznežio već početku ovog Filipovićevog atlasa opisanog nebom, na  Sunčanom viru. Piše on da je sa prijateljima iz Radio kluba tu proveo jednu Novu godinu. Doneli su agregat, zapalili vatru „koja greje pola tela i celu dušu“ i odvrnuli do daske  Flojdov „Shine You Crazy Diamond”.  Divota uboga! Teško bi Filipovićeve ispisnike danas zagrejala i mnogo veća vatra, ali im je Filipović ovom knjigom sačuvao dušu. Celu!

Ostavite odgovor